Možda ti ovo nisam nikada rekla, barem ne odjednom i ovako. Rekla sam ti možda hiljadu puta na hiljadu načina, pokazala sam ti na mnogo načina, verujem.
Volim te. Poštujem te. Verujem ti. I verujem u tebe. Sve to mislim, kad ti kažem da te volim, valjda znaš to. Ne znam zašto je blesavo prijatelju izjaviti ljubav, ali ja to radim. Ne znam zašto se uvek čudno osećamo zbog te ljubavi, zašto nas ona postiđuje. Ne znam zašto se suzdržavam kad mi pođu suze, a onda se stidim i što mi se plače od ganutosti pred tim osećanjem i što mi se plače i što pokušavam da se ne raspekmezim. Kao, to nije deo prijateljskog ugovora. Kao, treba da se tapšemo po leđima, da se zagrlimo snažno, ali kratko, jer ako se grlimo i ćutimo dugo, postaje čudno i sve čudnije. Ne znam zašto je prijateljska ljubav zemlja čuda, kad je to najbolja ljubav koja postoji.
Znam kako se osećaš zbog sebe, znam kako se osećaš zbog mene, prosto znam kako se osećaš. Srećna sam kad si srećan, kad ti dobro ide, kad si uzbuđen zbog svojih planova, uspeha, novih iskustava, kad se osećaš dobro zbog sebe. Kad pomislim da ćeš otići negde svojim putem od žutih cigala, želim ti srećan put, kad pomislim da ćeš tamo negde ostati i da te možda više nikada neću zagrliti i dalje sam srećna, iako sam tužna što te možda više nikada neću zagrliti. A ti želiš da odeš. Često odlaziš, a onda pričaš o tome kako hoćeš da odeš, kao da nisi već otišao. Ili nisi otišao dovoljno daleko. Volim kad se vratiš, jer te onda grlim. Jer je to možda poslednja prilika da te grlim. Jer ćeš sledeći put možda stvarno otići tamo gde ne mogu da te zagrlim.
