Molim se da to bude neko mesto na ovom svetu. Bilo koje. Na kraju ovog sveta. Gde nema interneta, ni dometa, gde pismo ide od ruke do ruke, dok ne dođe do prve pošte, pa stiže mesecima nakon što je predato prvoj ruci. Ako ga ikad predaš. Volela bih da čitam tvoja mesecima zakasnela pisma i sa zadovoljstvom bih ti pisala pisma koja će mesecima zakasniti. Volela bih da znam da ti je dobro, da si našao sebe, da imaš mir za kojim pola života trčiš s kraja na kraj sveta. Kao da ćeš ga naći ako podigneš dovoljno kamenja, ako iskopaš dovoljno dubokih rupa, ako pogledaš iza dovoljno ćoškova.
Verujem da hoćeš. Kad prevrneš svaki kamen, uskočiš u svaku rupu i slupaš se u svakoj krivini, ili, što pristojan svet kaže, kad stekneš dovoljno iskustva, a duhovan svet dodaje kad budeš spreman da se suočiš sa svojim demonima, da ih prigrliš i odagnaš, naći ćeš taj mir. Naći ćeš ono čuveno zakopano blago pod sopstvenim pragom. Verujem da nećeš odustati od potrage, jer verujem da ništa nije slučajno i da smo prijatelji zato što smo srodne duše, koje su došle da se sretnu i da se drže jedna druge u ovom sumanutom svetu u kome smo svi nešto izgubili.
Strasno verujem u to da ćeš tada videti sebe onako kako te ja oduvek vidim. Da ćeš zavoleti sebe onako kako te ja volim. I da nas više neće biti sramota da se grlimo do suza, jer nije samo tvoja duša ono što poznajem i volim. Volim tvoj ljudski oblik, tvoj osmeh i mrštenje, tvoje pametne oči, volim način na koji ti je tesno u okvirima u koje si uguran, volim kako skočiš i uradiš, makar i izazvao požar svojom akcijom, volim kako te boli nepravda i kako nećeš da ćutiš pred njom. Poznajem tvoje demone i prigrlila sam ih – dok ne vidiš šta ćeš s njima, oni su deo tebe, tvoj mrak, onaj u kome se gubiš i koji stalno pronalaziš, gde god da odeš.
Volim te, prijatelju.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
