Kako smo zašli u drugu polovinu decembra, mislim da nema čoveka koji ne broji dane do završetka ove godine. Kao i svake prethodne, puni smo lažnog optimizma da će se ove naredne sve kockice poklopiti i da ćemo biti srećniji i pametniji. Međutim, ova godina je drugačija po svemu na šta smo do sada navikli. U 2020. smo pretrpeli neku vrstu dehumanizacije skoro pa čitavog ljudskog roda na planeti. Vreme je izgubilo svoj linearni tok i postalo je homogeno, a mi odjednom nismo svesni koji je dan u mesecu. Sve one stvari koje su nam do juče bile dostupne već danas su uskraćene a mi prekorevamo sebe jer nismo znali da ih cenimo.
Prošle godine sam pred sam doček 2020. obećala sebi kako ću više izlaziti, napustiti svoju zonu komfora kao i stati na vagu i (konačno) biti zadovoljna brojem koji ugledam. Ali, perfekcionista u meni nije bio impresioniran ovim obećanjima nego je zahtevao da sve to dokumentujem u vidu jednog pisma koje ću uputiti budućoj sebi. Kako to obično biva na kraju svake godine, pa tako i sa ovom, postala sam svesna svih neispunjenih odluka s njenog početka. Ipak, nešto u meni nije dozvolilo da sopstveno biće obaspem salvama uvreda i okarakterišem sebe nesposobnom. Prethodnih godina mi je polazilo za rukom da nakon huljenja sopstvene ličnosti na kraju vešto manipulatorski obrnem igricu načinivši sebe žrtvom i time uđem u začarani krug samosažaljenja. Ipak, sada mi se to učinilo previše strogo, ali i potpuno nerazumno. Rezimirajući ovu paklenu godinu i čisteći poslednju fioku u glavi naišla sam na reč toliko apstraktnu da je više ne koristimo u svakodnevnoj komunikaciji. Ta reč je razumevanje.
