Dajem sve od sebe da ti olakšam taj izbor. Da ti ne treba nikakav izgovor i razlog, osim sopstvene odluke. Znam da nećeš prestati da se raduješ i da voliš celim bićem i da nećeš želeti da odeš. Ali tako ćeš izabrati, baš kao što ja sada biram sve ono od čega sam se do sada krila. Igra je završena za mene, stvari postaju ozbiljne, biram odgovornost, iako znam kuda me vodi. Ne mogu da ostanem turista u zemlji čuda, a imam vrlo malo vremena da se skućim, zasadim baštu i sastavim testament. Desetinu dobrih godina.
Ponekad se osećam kao da sam na početku, kao da sam potpuno nova, totalni početnik. Ponekad se osećam onako kako se ti osećaš svakog dana. Kao da nosim svemir u grudima.
Pišem ti da ti kažem da te beskrajno volim, sada i ovde. Ne, nije to. Pišem ti da osetim kako me gledaš sa ljubavlju i razumevanjem, da se ogrejem na ognju tvog srca i da ti zahvalim što si takva carica. Da osetim ono što tek treba da dosegnem. Da se osnažim. Da se setim.
Stalno se sećam sebe. Svake sebe. One koja sam bila pre dobrih desetak godina i one koja sam bila sa desetak godina i one koja sam bila u raznim sadašnjostima, u materijalizacijama, tačkama moći i tačkama prelaza. Svaku poznajem, razumem, volim je i zahvalna sam joj. Ali ti, koje ću se sećati tek iz nekog drugog stecišta Univerzuma, ti si mi najdraža. Nekako objedinjuješ sve što sam ikad bila i sve što ću tek da budem – uslovno govoreći, služeći se ograničenim ljudskim pojmovnikom, koji barata vremenskim odrednicama.
Toliko sam srećna zbog tebe. Toliko sam zahvalna. Beskrajno te volim, sada i ovde. Da, ipak sam najviše to htela da ti kažem.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
