Draga prijateljice, znaš koliko si me zajebala što si umrla?
Nekako mislim da znaš.
Verujem da tvoje srce nije podržalo nijedan razlog više da ostaneš i da podnosiš život, da nisi htela da matoriš i boluješ, da silaziš ka starosti i osećaš kako je sve nadalje samo gubitak, mirenje sa uskraćenostima, nemogućnostima, nemanjem i gašenjem.
Verujem da si odabrala da odeš, jer više nije bilo radosti u ostajanju.
Nisi mogla da vidiš nikakvu predstojeću radost, osim tuđe. Nisi više mogla da gledaš život i aplaudiraš, nisi htela da budeš publika.
Znam koliko je sebično što bih ja volela da si ipak ostala, makar samo kao svedok. I stalno ponavljam sebi kako duboko poštujem tvoje pravo da potrošiš svoj život kako osećaš da je za tebe najbolje.
Da nisam uzemljila svoje ludilo rađanjem dece, da nemam tako goruću potrebu da doživljavam, da posmatram ono što doživljavam, da govorim o tome iz srca, iz očiju, iz stomaka i da se nije ispostavilo da to što ja iskazujem, mnoge žene doživljavaju i osećaju i zahvalne su što nisu usamljene u svojoj borbi i podnošenju, da ne osećam da imam toliko posla da ne verujem da ću ga završiti za još dva života, možda bih otišla još pre tebe.
Možda bismo negde odozgo, kao ona dva matorca iz Mapetovaca pljuckale sarkazam na ubogi živalj koji se nada nekom smislu i ispunjenju. Uvek smo bile dobre u tome da se zajedno smejemo do suza gorčini i gluposti. Sopstvenoj, naročito.
Odmiče druga godina kako si izmakla svemu ovome. Ah, propustićeš još jedne izbore, blago tebi. I propustićeš sve rođendane i više nikad nećeš biti starija od mene.
Retko posećujem tvoj grob, jer znam da ti nisi tamo. Ali ima dana kad samo tamo mogu da se isplačem, a da se ni zbog koga ne suzdržavam i da me niko ne teši. Poslednji put sam išla na tvoj rođendan. Već drugi koji sam zalila suzama, umesto alkoholom. I tamo sam srela još jednu tvoju prijateljicu. Onu koju sam uvek sretala kod tebe, sa ostalom tvojom ženskom ekipom. Sad ih srećem pojedinačno, usput, osim kad se okupimo za parastos.
Svima nam nedostaješ na isti način. Toliko toga se već dogodilo o čemu nikada nećemo pričati sa tobom. Čemu se nećemo smejati zajedno.
A šta bi ti svaka od nas pričala? O tome kako ide život, o sitnim pobedama, malim radostima, o deci koja rastu, o klimakteričnim promenama, porodičnim problemima, o muškarcima koji nisu postali ništa bolji od kada si otišla.
Pa, izgleda da se samo od toga i sastoji život.
Bol je živ i ne želim da prestane. Hoću da osećam
Od toga kako se osećamo u odnosu na sve te male stvari, promene, radosti, bolove, tuge, komedije i tragedije.
Fale mi tvoji šašavi komentari, koji podstiču moja šašava tumačenja, koja podstiču tvoje šašave komentare. Fali mi tvoje divno lice, osmeh i glas. Oduzela si mi zauvek tu privilegiju da te ugledam na ulici i divim se tvom stilu i lepoti i osećam zahvalnost što postojiš. U tome je najveći zajeb. Sve ostalo je ok. Ne propuštaš ništa, drugarice. Pričam ja i drugima svoje blesave priče, ali niko se ne smeje kao ti.
Vidim te jasno i čujem ti glas. I skoro svakog dana me neka crvenokosa žena pravih leđa koju ugledam iz daljine, podseća na tebe. Ne preseče me to, ne uznemiri me. Jer nema trenutka kad nisam svesna da sam te izgubila. Ništa ne može na to da me podseti, pa da me onako probode, kao drugi gubici, koje sam zaboravila.
Strahujem da će mi se pamćenje izlizati, da ću izlapeti i neću moći više da vidim tvoje lice ni kad žmurim.
To bi bio gubitak nad gubitkom. Jer to je sve što imam sada.
Rečenice, momente, smejanje i plakanje.
I neka mi ostane. Ako je to bol, neka ga, želim uvek da ga osećam.
