Zašto sam još uvek tu?
Moje prisustvo odaju uzdasi i tiho šunjanje. Tu sam, više ne želim ni da vrisnem, umorna od neprimećivanja, od uzaludnog truda. Od mene je ostalo samo pucketanje parketa.
Zašto sam još uvek tu?
Bez argumenata. Sa suzama u očima.
Zašto ste još uvek tu?
Pored čoveka koji vas povređuje, u ljubavi koja vam je uzela sve. Bosi. Gladni. I žedni ljubavi. Dodira. Tople reči. Zagrljaja koji raznosi sve strahove. Poljupca koji prekidate samo da biste uzeli dah. Ljubavi koja vam daje taj isti dah.
Zašto ste još uvek tu?
Na poslu, u društvu, u okolini, gde vaš rad nije dovoljno cenjen. Gde se osećate sputano, omalovaženo. U prisustvu onih kojima ne verujete. Ili tamo gde se ne osećate dobro, gde mislite da ne pripadate.
Zašto stojimo tamo gde ne vidimo budućnost? Zašto držimo za ruke one sa kojima ne možemo da krenemo napred? Da nismo slučajno krenuli suprotnim smerom na ulici? Volimo bezuslovno, radimo ono što volimo bez ikakve koristi od toga, klimamo glavom na laži, dozvoljavamo da neko drugi uživa priznanje za ono što mi radimo, ili se žrtvujemo zarad sreće onog drugog. Ćutimo pred nepravdom, ćutimo pred činjenicom da nas neko koristi.
Zašto je tako teško odupreti se, pustiti da sve što nam nije suđeno ode… Pustiti. Zašto nemamo snage da pustimo ono što volimo, a što ne voli nas?
Evo, pogledajte, još uvek stojite tamo gde dajete sve od sebe, a ništa ne dobijate zauzvrat.
Mazohizam?
Glupost?
Vera?
Nada?
Intuicija?
Šta me to održava da ostanem tamo gde sam svesna da nemam budućnost, i gde sam ostavila i poslednju kap znoja, truda, iskrenosti i požrtvovanosti.
Ako nije mazohizam, ako nije glupost, ako nisu vera i nada, i ako nije intuicija… mora da je ljubav.
Čista i beskompromisna.
Ljubav u kojoj nam ne treba ništa zauzvrat. Bilo da je u pitanju čovek ili posao koji smo rođeni da radimo i koji nas ispunjava.
Sve dok strpljenje ne iskoristi sve baterije i svu struju ovog sveta. A kada se ugase i strpljenje, i vera, i nada, pokupite svoju ljubav i usmerite je ka sebi.
Krenite opet pravim smerom i pokažite ko ste.
Nemamo vremena za stajanje. Treba živeti.
Zbog toga, iskoračite. Jer iskorak… Iskorak je najznačajniji korak.
