Retko se dešava da možete sa nekim od pre sto godina da uskočite u sadašnji trenutak i iz perspektive iskustva i razumevanja koje se sa godinama nagomilalo, razgovarate najotvorenije o bolnim stvarima koje su vas dugo mučile i da dobijete odgovore na pitanja koja nikada niste uspeli da postavite. I kad se sretnete, to je obično toliko čudno, da ne možete da se snađete sa osećanjima koja vas odjednom obuzmu, a ako pokušate da uspostavite tu vrstu komunikacije, stara ljubav će se najverovatnije izvući komentarom da je to bilo tako davno da se više ne seća. To nije istina, bol se ne zaboravlja – ona koju ste doživeli, kao ni ona koju ste naneli, samo ljudi ne vole da se sećaju, jer onda moraju da se suoče sa stvarima koje su još uvek nerazrešene i bolne, iako su izgubile intenzitet i značaj. Možete ovaj dijalog da vodite u svojoj glavi, biće zanimljivo, a ako ikada budete imali odgovarajuću priliku – sagovornika koji se ne povlači, odgovori koje ćete dobiti, verovatno će se poklopiti sa onima koje ste i sami znali.
Zašto si me prevario?
“Nisam hteo da budem papučić. Mislio sam da je to sloboda i nisam hteo da budem vezan. Ti si bila ona koju sam voleo, ali pomisao na to da ćeš biti poslednja koju sam okusio, bila je neprihvatljiva. Mislio sam da ću propustiti život. Da to nisam uradio, zamerao bih ti što sam se zbog tebe odrekao iskustva, to bi tako bilo. Iako sada znam da mi to iskustvo nije nadoknadilo ono što sam izgubio. Ne mogu da kažem da mi je žao, jer sam uništio nešto dobro, ali žao mi je što sam tek dosta kasnije shvatio koliko su dobre stvari retke i da ih treba pažljivo čuvati.”
