Plakanjem transformišemo emotivnu i duševnu bol u nešto opipljivo i na taj način procesuiramo tugu, traumu, povređenost. Suze ti dopuštaju da izraziš psihičku bol u fizičkom obliku i na taj način pokreću oporavak i isceljenje.
Čak i kada nam je neprijatno da plačemo, suze imaju oslobađajući i isceljujući učinak i treba da znamo da je plakanje pred drugim ljudima izraz lične snage, a ne slabosti. Pokazati svoju ranjivost i bol, zahteva snagu i hrabrost i svest o tome da smo slobodni da izrazimo svoje emocije, da se izložimo i izrazimo, a takav čin hrabrosti obično nailazi na podršku i podsticaj. Koliko puta ti se dogodilo da se rasplačeš pred prijateljicom, a onda završite plačući zajedno, jedna drugoj u zagrljaju? Prijateljstvo i bliskost jačaju se plakanjem na nečijem ramenu i utehom koju osećamo u tom trenutku. Pokazuju da smo povezani sa svetom, da nam je stalo, da smo osetljivi i spremni da delimo svoja osećanja. Plakanje ne rešava problem i ne menja situaciju, ali je ventil čijim oslobađanjem započinjemo proces isceljenja, zbližavamo se sa drugim osobama i posle toga se osećamo mirnije i bolje.
Izvor fotografija: instagram.com/vintage70s
Brankica Milošević
