Strah od vezivanja je zapravo strah od povređivanja, od ostavljanja, od doživljaja gubitka. Ima jedan “lak” način da izbegneš ostavljanje i povređivanje i sva strahovanja u tom smislu – nemoj da voliš nikog i ništa. Iako ovo zvuči suludo i smešno, mnogi ljudi baš to i pokušavaju – da žive, a da ne ulažu emocije ni u kakav odnos, da ne dozvole nikome da im priđe toliko blizu da bi im postao potreban, da ostanu izdvojeni, samodovoljni, nezavisni. Ima puno filmova o tome, obično imaju neku apokaliptičnu priču u pozadini i obično glavni junak bude primoran da nekog primi u svoj život i naravno, razruši se zid koji je pažljivo dizao oko sebe, poplave ga emocije i bude mu mnogo loše, ali se najzad oseća živim (obično usred neke grozne situacije). Da, to bi trebalo da nam pomogne da shvatimo da smo ljudska bića i da su nam emocije, vezivanje i povređivanje u opisu posla i da ne možemo da iz izbegnemo, a ne možemo ni da postanemo roboti, koliko god se trudili. Da nam je mnogo pametnije da što pre prihvatimo svoje strahove i slabosti, da prihvatimo taj paradoks – da žudimo za ljubavlju koja će nas povrediti (ne zato što smo mazohisti, nego zato što će nas ljubav izvesno, sigurno i neizostavno povrediti) i da naučimo da funkcionišemo u okviru tog konteksta.
Još jedan kontekst na koji bi trebalo da pokušamo da se naviknemo i da prihvatimo jeste taj da ni za šta nema garancija, a da ipak sve ima rok trajanja – samo što nije sigurno ni da će trajati do tog roka.
Šta ćete uraditi? Šta radite?
Da li izbegavate da živite, zato što je život rizičan, neizvestan, pun bola, straha, povređivanja, gorčine i nedostatka svake garancije? Da li živite životom punim praznine, da biste što manje rizikovali?
