Ili ipak volite i radujete se? Volite porodicu i prijatelje, vezani ste za roditelje, sestre, braću, volite svog partnera, volite još uvek bivšeg partnera (iako vas je povredio), volite svoju decu najviše na svetu (i trudite se da kontrolišete bezbroj strahova koje imate zbog njih), volite kućne ljubimce, volite biljke koje gajite, volite svoje cipele od pre deset godina i žao vam je da ih bacite, iako su propale i popucale…
Ljudski je vezivati se, to nam je instikt, jedinka ne preživljava sama. Ali u tom nagonu za bliskošću, ima i više od onoga što spaja životinje – jer smo ljudi. Bilo bi nam lakše da nema ničeg više, ali ima, jer nije lako biti čovek. Nije ni predviđeno da bude lako. Čovek želi potvrdu svoje vrednosti kroz vezivanje, kroz davanje i primanje osećanja, želi poštovanje, prihvaćenost, pažnju, želi da mu se uzvrati i ne može tek tako da odustane od onih za koje se vezao, samo zato što mu ne daju dovoljno potvrde, ne iskazuju mu poštovanje, pažnju, nežnost. Čovek se vezuje i ponekad ostane vezan i zarobljen u toksičnim i bolnim odnosima, samo zato što ne može tek tako da se odveže.
Zato je vezivanje zastrašujuće. Volite nekog i on umre. Ali vaša ljubav ne prestaje sa njegovom smrću, samo uz ljubav počinje bol zbog gubitka, koju ćete uvek osećati. Deca odrastu i odu od vas, a vi osećate gubitak, iako je to cilj svakog dobrog roditeljstva – njihovo osamostaljivanje. Svaka ljubav i svako vezivanje donose bol odvajanja i povređivanje. A ključno pitanje nije da li treba voleti i vezivati se, nego šta nam je u životu toliko važno, da je vredno tog iskustva.
Naslovna fotografija: instagram.com/shannonyenphotography
Brankica Milošević
