Muške pesme, hitovi koji se pevuše jednu sezonu ili jednu deceniju, obično su ljubavne i u njima srećete bledoplave anđele, dugonoge rasne lepotice, crvenokose čarobnice, opasnice vatrenog srca i gorućih očiju, male garave, plave safire i suknje što lete nad čardaš nogama, koje hodaju, ne zastajkuju i zemlju ne dodiruju. A da, usne su isto vrlo bitne, pupoljci–poljupci i sve u tom fazonu.
Ženska lepota zaslužuje da bude opevana, svakako. Ali, svaka žena je divna i zavređuje pesmu. Rado bih da čujem nekog zaljubljenog stihoklepca kako opevava neku slatku nesavršenost svoje ljubljene.
Nešto kao:
Nisko dupe moje žene
Rajski jastuk je za mene
Njene debele butine
stiskaju me od miline
razroka je možda malo
al’ je meni do nje stalo
Ili tako nešto, o mekanim sisama, o malecnim sisama, mršavim ramenima, iks nogama, kvrgavim stopalima, krivim zubima, metlastoj kosi, licu punom bubuljica, uuuu, to je inspirativno:
Lica punog bubuljica
Ti si moja sneguljica
Na obrazu džundžuljica
Ti si moja žabuljica
Na dupetu čiruljica
Moja mila guzuljica
Sva je puna bubuljica
Pa, jasno je da ovo nikada neće biti hitovi, a verovatno nikada neće biti ni stihovi ispevani uz gitaru, vince i kamin, dragoj na uvce. Šteta. Trebalo bi neko da im pruži priliku, možda bi stigli do Eurosonga.
Naravno, to je zezanje, a ne poezija, ali dobra sprdačina bolja je od najbolje poetske ljigavštine, koja veliča prelepost, preprsatost, prenapućenost, prenogatost. Osim kad veliča preplemenitost i prevatrenost koja se ogleda u njenim preplavim ili precrnim očima. Mislim, niko ne stavlja u pesmu neke obične oči.
Sad, lepota je u očima posmatrača, to znamo. Stihoklepci, osim zaljubljenim očima, posmatraju još i usplamtelim pesničkim srcem, pa mu dođu nešto kao posmatrači na kvadrat, valjda je zato ta lepota koju oni vide duplo lepša. Žene su iz njihove perspektive nimfe, vile, sirene, anđeli i đavolice, nikad nešto tako jednostavno kao zgodne, pametne, zanimljive, tople i otvorene, tihe ili nametljive. Tako treba za pesmu. Valjda. Samo što muška pesnička hit vizija (a bogami i ozbiljni pesnici imaju istu perspektivu) slavi lepotu, tajnovitost, plemenitost i hrani iluziju očaranosti ženom. Kad bi neko sutra pao s Marsa, nemajući pojma šta su žene i kad bi o njima trebalo da stekne sliku na osnovu poetskih prikaza, bio bi siguran da žena ili nije biće od krvi i mesa ili da su pesnici totalno haj. A možda i jedno i drugo.
Kad muškarci pevaju o ženskim vrlinama, to je da se rasplačeš
Niko neće da opeva ono što je stvarno između muškarca i žene, osim ako to nije strast. Zato se ljubomora obilato opevava, kao da se muška ljubav kroz nju najjasnije prikazuje. E, tu bi Marsovac bio siguran da muškarci nisu samo malo haj, nego na teškoj tripoznoj hemiji. U pesmama, muškarci se dive ženama i veličaju ih, tako što preuveličavaju njihovu lepotu, zatim lepotu, a kao sledeće lepotu i, da li sam pomenula lepotu?
U ponekim viteškim pesmama, oni govore o tome šta bi sve učinili za nju, kraljicu i gospodaricu svoju, kako bi sišli u jamu usuda, a s neba doneli kometu u zubima. Što je laskavo i divno, ali nije istinito. Žene vole da čuju i pročitaju pesmu koju im je muškarac posvetio, ali da sam ja zaljubljeni džentlmen, svojoj dami bih napisala ovako nešto:
Tvoje su rečenice poput vodenice
Melješ moju sujetu u prah
Kad te čujem obuzme me strah
Sve u meni vidiš, uvek me postidiš
Lenj sam možda, slab i mek
Al’ za tebe biću čovek.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
