Kada se rad od kuće prvi put spomenuo kao opcija, kao odgovor na novonastalu situaciju, iskreno sam se zainteresovala i obradovala zbog mogućnosti da kancelariju premestim tamo gde se zapravo najbolje osećam – kod kuće. Mislim se, em ću spavati duže, em se neću brinuti oko toga da li će mi naići prevoz, da li će biti prepun, da li će biti kontrole… Znaš već, sve standardne misli prosečnog zaposlenog u Beogradu ili drugom većem gradu. Uz to, budući da sam isplanirala da karantin napravim kod dečka, rešila sam se i brige oko toga kada ćemo i kako da se viđamo i, najvažnije, šta ćemo da jedemo (hvala svekrvice)!
Ali, avaj. Taj rad od kuće zapravo uopšte nije tako sjajan kako se na prvi pogled čini. Sve prethodno navedeno bi se moglo posmatrati kao “expectation”, dok je “reality” sasvim drugačiji. Da, spavam duže ujutru, ali iz kreveta pravac sedam za sto, a kada ustanem od stola idem pravac u krevet – jer radim i više nego kada sam u kancelariji, skoro pa bez pauze (osim za ručak, na brzinu) i jednostavno sam preumorna, ko zna zbog čega još. Kretanje mi je svedeno na minimalni minimum, dok je grickanje od muke pojačano na maksimalni maksimum. Sa dečkom ni ne pričam jer oboje radimo i samo mu vidim leđa (svako je u svom ćošku sobe). Na terasu na kojoj sam planirala da pravim pauze ni ne izlazim, a kada završim sa poslom već je pao mrak iako je dan znatno duži nego ranije. Vesti o dešavanjima u svetu (čitaj: o koroni) me čak i ne uznemiravaju jer sam prestala da ih pratim, ali oko sebe i te kako osećam da je nešto drugačije. Prosto, nije zabavno. I nije da imam problem sa tim što ne izlazim iz kuće, to mi i nije toliko strašno, koliko to što oko sebe osećam negativnu energiju, zbunjenost, neizvesnost, ograničenost, prkos, a potom podvijanje repa i povlačenje u sebe. Priča se da je ovo odličan trenutak da se posvetimo sebi, svojim dragim ljudima i slično i sve to stoji, samo da nismo svi kolektivno nervozni što ne znamo šta nas čeka i dokle će to nešto da traje. Pa evo, drugarica koja dugo nije bila kod kuće, kod svojih, sada je tamo i kaže da se svađaju po ceo dan i to već od prvog dana izolacije!
Ah da, koji je danas uopšte dan karantina? Prvi mi je prošao katastrofalno, drugog je bilo malo bolje, trećeg sam se zapitala koliko ću još moći ovako, totalno nesvesna bilo čega što se oko mene dešava, a sada već ni ne znam koji je dan – izolacije, nedelje, meseca, godine… OK, možda ja nešto radim pogrešno, ali definitivno je da bi trebalo pozabaviti se mentalnim zdravljem i opuštanjem.
Rekoh, opuštanje. Kao što se iz naslova teksta dalo zaključiti, želela sam da sa vama podelim plejlistu za rad od kuće na koju sam naišla i koja je zapravo sjajna jer ima svega! Ostaviću je ovde pa je vi vrtite koliko god želite – dok vam ne dosadi. A možda se karantin i završi dok sve preslušate jer je prilično obimna.
Da li mislim da će nas muzika spasiti? Pa, iskreno ne znam. Ali znam da nam može olakšati tih 8+ sati rada, podići moral, raspoloženje, učiniti da se osetimo rasterećenije, kao da smo na odličnoj žurki – iako se žurka odigrava samo u našoj glavi i jedini smo kojima je dozvoljen ulaz. Ali, OK je da đuskaš sam dokle god đuskaš – to znači da je sve u redu. A i biće.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Ivana
