Ej, baš me briga što onaj uzdiše! I što je ovaj došao samo da se slika. I što oni tamo nigde ne pominju nas, prosto da pomisliš da smo, što se tiče njih, komotno mogli ovde i da se podavimo. I što politika ne samo što je digla svoju ružnu glavu iz mulja, nego je odatle nikad nije ni vadila. Znate neku politiku koja to ne radi? Onda ne znate nikakvu politiku.
Politika podrazumeva plivanje u mutnom, poplava – nepoplava. Dobri plivači su uspešni političari. Koliko su dobri ljudi, zar neko može da proceni? I zar treba da procenjujemo? Za politiku, ili imaš stomak ili nemaš.
Kome ogorčenje daje snagu da se osim sa poplavom bori još i sa politikom, svaka mu čast! Neka ga. Mene baš briga.
Ono što vidim je da ljudi padaju na nos od posla. I političari isto. Oni koje vidim. Ako su se neki posakrivali, možda imaju pametnija posla nego da budu viđeni. Kako mogu da procenjujem šta neko radi i šta mu je važno u ovom trenutku? Sigurno ima milion propusta, nepravdi, previđanja i grešaka. Pa? Jesmo li dokoni, pa da se bavimo propustima? Osim onih koje treba napraviti da voda ode.
Svi nešto učimo u ovom trenutku.
Šta će ko da nauči, nije moja stvar. Važno je da svako nešto nauči. Žalosno bi bilo propustiti ovakvu priliku da nešto shvatimo, spoznamo, razumemo, doživimo. Možda neki političar baš u ovom momentu uči da bude bolji političar. Možda neko ogorčen, besan i napola udavljen upravo saznaje da nije sam. Možda neko bespomoćan upravo otkriva koliko toga može sam. I koliko će mu drugi priskočiti u pomoć kad on sam potegne koliko može.
Ljudi masovno spoznaju koliko su snažni i hrabri, bez ikakvog predumišljaja. Svakog dana izroni još neki pojedinačan primer. Svakog trenutka neko uradi nešto za šta ostali nisu imali prilike, što nisu mogli, umeli ili smeli da urade.
Svakog časa postajemo sve bolji ljudi.
Toliko puta sam ovih dana čula kako ljudi mole za razumevanje zbog sopstvenih tankih živaca, iscrpljenosti i stresa. Svesni smo koliko smo potreseni i koliko nas izbaci iz pameti nešto što bismo inače tolerisali. Ne oćutimo. Pa se izvinimo. Shvatimo sebe. Isto tako shvatimo i druge, makar i ne razmišljali o tome i ne osvestili do kraja da se to što smo razumeli i izgovorili o sebi, odnosi i na druge.
Mnogo puta sam osetila otrov rezignacije, beznadežnost i strah za sudbinu čovečanstva. Pomislila da nema nade za ljude. Pa se setila da ja ne verujem ni u nadu, ni u veru. Moja religija je spoznaja.
A ljudi na svakom koraku nešto spoznaju. Što automatski uključuje i samospoznaju, ma koliko nevoljni bili da se njome bavimo.
I ako neko u ovom trenutku skuplja političke poene, neka ih sakupi što više može. Zato što se sada ceni samo akcija, organizacija, pomoć i delovanje na terenu. Ima političara koji baš ovako rade. Sigurno ima i onih drugih, koji pokušavaju da odglume da baš ovako rade. Možda od njih ispadnu sasvim dobri glumci.
Neka svako radi ono u čemu je dobar. I neka postane još bolji, u čemu god da je dobar. To što mi možda mislimo da je to dobro daleko od dobra, nema nikakve veze sa suštinom.
Ima veze sa nama i našom borbom da prihvatimo spoznaju ili da joj se suprotstavimo.
Izvor fotografija: nationmultimedia.com, chezchiara.com
