Ma koliko mi smrtnici imali poteškoća da objasnimo život, jedno je oduvek bilo sigurno; život je iznenađujući. Još kako da nije. Ako ste ikada mislili da sve znate, ispostaviće se suprotno. Ako ste ikada pomislili da goreg nema, desiće vam se. Ako ste previše samouvereni, život je tu da vas razuveri. Eto, ma kakav da je, život ne daje mnogo izbora, tera te da ga živiš. Na tebi je da ga odživiš što bolje možeš, i da u tom svom načinu življenja nikada druge ne ozlojediš.
Srešćeš ljude. Neke ćeš zavoleti, neke nećeš nikada. Neke ćeš izgubiti, neki će izgubiti tebe. U tom nizu sastavljanja i rastajanja, svaki će putnik na svoj način da te obeleži. Sećaćeš ih se po tragu koji su za sobom u tebi ostavili ili tragu koji još uvek ostavljaju.
Neke, meni drage ljude, nisam duži niz godina sretala ni čula. Okolnosti su bile takve. Ti ljudi su mi postajali još draži kada ih je ko zna koji vetar meni donosio. Bili su mi draži, jer su ostali sebi verni. Ostali su baš onakvi kakvi su bili kada nas je život poslednji put okupio. Možda su im godine uticale na lik, možda su vremenom postali čak i bolji ljudi, ali niko od njih nije bio prodao ono što je u duši nosio. Ništa ih nije izmenilo. Ni novi grad u kome su, ni novi ljudi sa kojima su, pa ni novac.
Eto, godine, kao i što su te godine donele, prošle su im niz kožu samo. Dublje nisu mogle, jer neke se duše ipak ne prodaju.
Jeftin je onaj ko sebe proda
Druge, pak, nisam svega nekoliko meseci čula, a već su bili podlegli primamljivijim okolnostima. Postali su, ne neko drugi, već želja da nešto drugo budu, a što nikada u stvari ni neće biti. Tako vam jedan moj, danas samo poznanik, nije više imao devôjku, već odjednom dévojku. Dovoljni su bili neki novi ljudi, neka nova mesta, da on poželi da postane novi on – da svoj opanak kojim je gazio mestom gde je rastao pretvori u cipelu sa, ipak, šupljim đonom. Da, svoj praziluk, koji ga je odhranio, iščupa iz guzice i zakopa ga duboko u lažnom sjaju svog novog života.
Ja, eto, gde god na svetu bila, u sebi nosim otiske svojih korena. Ne zaboravljam da sam rasla uz zvuke Ravanice i Morave. Niti se toga stidim, niti se ponosim, to sam jednostavno ja. A, to što jesam ne krijem pred svetom niti se zbog kojekakvog novog sveta prilagođavam istom. Promenim se ponekad, težim ka tome da postanem, bolji, čovek. Al’, tom težnjom ne izdajem što jesam. Nijedna moja težnja nije daleka mojoj prirodi, nijedna joj nije ni suprotna – usklađene su.
Nemojte ni vi da, dok oponašate ljude kakvi želite da budete, postanete u stvari niko. Jer, vidite, ne iritira očajni kontrast između opanka i “poštikljenog” opanka, već nečija sposobnost da izda sve ono što jeste; iritira nečija spremnost da pogazi sebe radi stvaranja novog sebe po već nečijem liku, od kog je dalji no zemlji sunce.
