Za sve ove sate, nedelje, mesece i godine plovljenja kroz PMS shvatila sam jedno:
PMS-u se nikada ne treba opirati.
Ako ti se vrišti – vrišti.
Ako ti se plače – fino zaplači. Nema veze zbog čega. Samo ispoštuj PMS.
Ako te uhvati napad spremanja kuće/stana – baci se na posao.
Ako bi da pojedeš veliku čokoladu – pojedi je, šta te briga…
Evenutalno treba da zastaneš i razmisliš ako hoćeš da, recimo, pošalješ neku patetičnu poruku Tom i Tom Čoveku: u zavisnosti od odnosa u kom si sa njim – uradi to ili nemoj.
Dalje.
Ako hoćeš, ako baš hoćeš da gledaš neki stvarno sladunjav film (ne ubrajam u ovo “PS. I love you” koji nije sladunjav već jedna patetikom prenakićena holivudska stvar) pogledaj ga, kao bez problema, bez besa prema samoj sebi, bez onog na kraju, rezignirano, kroz suze: šta mi je to koji falus trebalo? Tebi nije. PMS-u jeste. PMS će to znati da ceni i dozvoliti ti da mirno dišeš nekoliko trenutaka.
Ja kao nemam ideju kako se kod tebe PMS manifestuje, ali on ume da bude sjajan, zapravo. Čoveka tako pohode razne sjajne misli. Neke baš budu ogromne, važne i čak smislene. Budeš tako u raznim bolesnim stanjima, pa ti se javi ono što ti se inače ne bi javilo. A fizički si divno osetljiva, što jeste sjajna stvar za određene aktivnosti.
No, svejedno. Činjenica jeste da je prokleti PMS sve samo ne sjajan.
Ispoštovati ga je najbolji savet. Još poneki kojih bih mogla da se setim bili bi sledeći:
U tih PMS-tičnih nedelju dana, dozvoli sebi bar jedno plakanje. Najbolje je da se ono desi usput, dok radiš neku glupavu stvar, dok mešaš supu, ribaš pločice, tražiš šta ćeš obući… Ako se desi, recimo, baš dok misliš na nekog čoveka, onda ćeš to plakanje povezivati sa tim čovekom i dolaziti do nekih svemirskih istina koje nisu nimalo istinite. PMS-tično plakanje najčešće nije u vezi ni sa čim i zato bi bilo najbolje odvojiti ga od bilo čega.
Isto tako, u PMS-u sebi treba dozvoliti bar jedan dan tokom kog se ni sa kim nećeš čuti ni videti. To ume da prija na jedan fin i povremeno pomalo samodestruktivan način koji PMS takođe voli. Možda za ovo nemaš razumevanja. Ne znam. Meni treba. Meni i bez PMS-a treba.
Potrebno je, užasno potrebno, i bar jedno opijanje. Ne neko kulturno opijanje, nego ono – totalno. Možeš usput i da se izblamiraš, jer PMS naravno ima sjajan osećaj za ironiju.
Bilo bi sjajno kada bi, ukoliko si u mogućnosti, sebi priuštila seks. Znam da ima onih žena kod kojih orgazam rezultira plakanjem (što je normalno, zaista jeste, iako ne zvuči i verovatno ne deluje tako). Ukoliko si jedna od tih – onda ne znam da li tokom PMS-a dok orgazmiraš plačeš još više. Možda je i to dobro. Nemam pojma. Tek, seks tokom PMS-a je vazna stvar, upravo zbog postojeće hipersenzitivnosti.
Postoji još jedna važna stvar vezana za PMS koju mnoge žene koje poznajem – ne znaju. Radi se, naime, o onom bezumnom prežderavanju.
Prežderavanje ovde ne postoji tek prežderavanja radi. Fazon je u tome što se tebi – dok ubacuješ u sebe sve što ti dođe pod ruku – jede vrlo određena stvar. Treba da fino sedneš ili zastaneš (podalje od hrane) i razmisliš šta je ono što želiš da pojedeš (ja za to, kao i za mnogo štošta, koristim sjajnu vizualizaciju). I onda, kada shvatiš da ti se jede “to i to” lepo sebi “to i to” priuštiš. Velika je mogućnost da nakon toga nećeš imati potrebu da u sebe ubacuješ tonu hrane, jer je tvoj organizam u tim trenucima nešto bistriji od tvojih impulsivnih reakcija i vrlo zna šta je ono što mu se ‘oće. Meni se u PMS-u često ‘oće mlevena plazma i mleko. Ne kao neke čokolade, ne kao tona neke mesine, ne kao ništa od svega toga, vec prosto – keks i mleko, fino, bez nekih bolesnih količina svega toga. (Ukoliko se desi da do toga ne mogu da dođem, onda je priča, naravno, često drugačija…)
Ima ovde i onih klasičnih saveta, koji se mogu naći u svim ženskim magazinima (koji su, naravno, za Tebe, a uglavnom govore o Njemu) pa njih ne bih ponavljala, iako među njima postoji mnogo onih izuzetno smislenih. Kao: topla kupka, šetnja, prijatelji, bla bla… Da, to je ok. Ali, mnogo važnije od svega toga (a nisam videla da to igde piše) jeste: nemoj se opirati PMS-u.
Valjalo bi pomenuti još jedan kritičan momenat koji se u danima pre crvenih dana javlja…
Sjajne promene raspoloženja – kojima ne da si pogođena samo ti već i oni (ili bolje – onaj) koji su (koji je) pored tebe – šta sa njima? To je deo onoga što nikada nisam naučila, ili bar nisam naučila dobro.
S obzirom da se prepuštam PMS-u i, uopšte, svojim raspoloženjima, desi se da se prepustim i tim napadima histerije. To verovatno nije dobra i preporučljiva stvar, ali ja je ne bih baš navela kao neku kompletno lošu i nužnu za izbegavanje.
Moguće je da sve to zaivisi i od temperamenta, ali ja povremeno istinski volim te napade besa i histerije. Malo mi kasnije bude žao čoveka koji ih je otrpeo, ali oni zapravo umeju biti skroz kul jer kroz njih kanališeš negaitvnu energiju koja tokom PMS-a često biva zaključana u tebi (zbog čega je i plakanje poželjno, kao što napomenuh već).
Evo, ovako bih to rekla:
Dozvoljen ti je, dakle, povremeno neki histerija–kiks. (Najbolje usmeren na čoveka s kojim si. Jebiga. S prijateljima i porodicom to nije uvek mudro da činiš jer uglavnom baš i nema kraja i tu teško da se može doći do dobro–u-pravu–si zaključka, a ti tada naravno i želiš da čuješ da si u pravu, iako si najčešće prilično svesna da nimalo nisi i da je to sve samo prokleti PMS.) Ovaj kiks ti apsolutno nije dozvoljen svakog meseca, ili vise puta mesečno i to. Dozvoljen ti je nekada. Budi štedljiva. Prepoznaj pravi trenutak. Nekada izbaci nakupljeno. Ispljuni tu tonu psovki koje se u tebi talože. Psovke su sjajne.
Ukoliko nisi talentovana za završavanje svađa, povremeno potencijalno priznavanje greške (“Sranje, do PMS-a je.”) onda ovaj deo bolje preskoči, ili se sa njim nosi kako već umeš.
Još nešto:
Kada naučiš da se prema PMS-u fino ophodiš, kada prestaneš da ga tako totalno mrziš, primetićeš, pomalo, kako se i on prema tebi finije ophodi i možda će se desiti da ga čak i pomalo voliš, na jedan poseban način, kao nešto totalno tvoje, kao nedelju dana u kojima sebi daješ oduška, kao nedelju dana u kojima povremeno i nisi ono što jesi, ali u kojima se sasvim ponašaš u skladu sa onim što osećaš.
Mislim, nije da je tu ista posebno sjajno. Ali budi PMS-tična žena i dok si izvan PMS-a postani malo besna na sebe samu i to sto tu boljku toliko mrziš. I dobro… Oni oko tebe, neka je mrze, eto. Šta se tu može…
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
