“Nemir je nezadovoljstvo, a nezadovoljstvo je prvi korak ka napretku. Pokažite mi sasvim zadovoljnog čoveka i pokazaću vam neuspeh.” Tomas Edison
Najnovija istraživanja fantastično opravdavaju naš samoproklamovani status “Nebeskog naroda”, pokazujući da se – pre jedanaest godina naprasno demokratizovana zemlja – suvereno učvrstila na šampionskoj poziciji Starog kontinenta u gotovo svim disciplinama. Ali, uplovimo redom iz demagoške magle u reon aktuelne nacionalne statistike.
Kada je reč o popularnom odlivu mozgova, naše čedo tranzicije na skali od 1 do 7 (pri čemu 1 podrazumeva da mladi visokoobrazovani kadar emigrira, a 7 da ostaje u matičnoj zemlji) ponosno se odlikovalo koeficijentom 2.0. Kako pod reflektorima ne bi bilo sasvim usamljeno, društvo mu pravi Bosna i Hercegovina, a sa udaljenijih meridijana i Kirgistan, Mauritanija i Svazilend.
Kako nam je tron ipak izmakao u pomenutoj kategoriji, uspešno smo ga zaposeli u potrošnji cigareta – neprikosnoveni smo šampioni sa 7.8 cigareta dnevno po glavi stanovnika. Slede Rusi (7.5) i Grci (7.2). Je l’se ono nekad govorilo “pušiš kao Turčin”?
O frapantnoj tehnološkoj osvešćenosti i digitalnoj pismenosti govori podatak da se naš višemilionski geto visoko kotira i u kategoriji zemalja sa najvećim brojem mobilnih telefona. Zlobnici ipak tvrde da naša sreća ne može biti potpuna, jer je… ona druga najmlađa ex-Yu republika ubedljivi svetski vicešampion sa dvesta sedam mobilnih pretplatnika na stotinu ljudi. Prvu poziciju suvereno čuvaju Ujedinjeni Emirati. Sličnost je više nego očigledna (?).
U prilog laskavim rezultatima istraživanja govori činjenica da su hronično nezadovoljstvo i virus pobune od koga je zapatila postindustrijska civilizacija, u limbu balkanske stvarnosti naišli na nepokolebljivi imunitet. Dok evropski gradovi gore pod masovnim mirnim otkazivanjem građanske poslušnosti ili pak eskalacijom socijalnih nemira – opsada beogradskog Trga Nikole Pašića od dvadesetak građana koji su stidljivo izneli uverljive transparente “Mi smo 99%!”, po relevantnosti je zavedena u rubriku statističke greške. Inovativnim pokličom “Vreme je da kažemo dosta” vokalni solisti pokušali su da javno artikulišu nekakve stavove jer, dozvolite, Srbija je zemlja najšire slobode govora. U to šta se dešava posle govora – niko ne ulazi, još manje sa garancijama da neće bar omirisati robiju.
Armija nezadovoljnih danima planetarno tutnji. U poređenju sa aktuelnim domaćim prilikama, prizor deluje kao paralelna stvarnost.
I tako nam se, kako neosetno zalazimo dublje u kalendar, bliže predizborno sito i izborno rešeto. Bog je možda jednom davno digao ruke, ali ne brinite – prihvatila su nas nasmejana lica u odelima, svakodnevno nam sa ekrana servirajući bogatu jednodimenzionalnu glazuru i upozoravajući nas da se ne rasipamo medom i mlekom kojima smo u izobilju okruženi.
Umalo da previdim… Zaboravite na citat s početka, ne znam kako se tu uopšte našao. Konstatacijom da živimo u najzadovoljnijoj naciji Globalnog Sela zaključujem ovaj članak.
Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.
