U ovom vrtlogu savremenog života često se trudimo da dodirnemo nedodirljivo, a mnogo puta gubimo dodir sa nama samima. Živimo brzo, dajemo krv, sreću, suze i znoj. Trudimo se da u što kraćem vremenu postignemo što više ne bi li smo postigli ono što svet želi od nas. A kada smo se poslednji put zapitali šta je to što mi želimo od sveta? Ili, još teže, šta je to što mi želimo od nas samih?
Setimo se svog detinjstva kada smo, umesto plana “šta treba uraditi sedeće nedelje”, pravili plan “kako skupiti pare i sledećeg meseca kupiti najnoviju knjigu omiljenog pisca”. Probajmo da se vratimo u ono vreme kada smo dan započinjali i završavali rečenicom: “Dragi dnevniče…”. Šta se promenilo od tada? Odrasli jesmo, ali da li smo zaboravili da pišemo? Ne? A da želimo? Ne? Pa onda papir i olovku u ruke(ili tablet, smatphone ili već nešto slično) i na posao.
Stavimo na papir sve svoje želje, nade i težnje i oživeće pred našim očima
To možemo raditi uvek i svuda. U prevozu. Na ulici, u kući. Dok čekamo red u banci. Progovorimo sa svojim unutašnjim ja i pitajmo ga šta želi. Možda nas iznenadi.
Pronađimo svoj kutak i upustimo se u pustolovinu
Svaki zapisan red, stranica daće nam utisak da mi sami deo nas držimo u rukama, vidimo kao nešto opipljivo. Dajmo sebi priliku da se ponovo upoznamo sa samim sobom. Kao mali smo tačno znali sta želimo, zar ne? Novu knjigu, lutku, igicu, odlazak u bioskop. A da li danas znamo šta zaista želimo? Već u prvom iskrenom razgovoru sa onim ja unutar nas shvatićemo. Zato dajte sebi šansu. Probajte da se upoznate sa osobom koja živi u nama. Možda tamo nećemo naći onu istu nesigunu, stidljivu, ili pak arogantnu i otresitu dušu. Možda nešto sasvim novo čega nismo ni svesni. Papir trpi sve, sve i zapišite.
Setimo se kako smo to nekada radili, nije važno koliko godina imamo, još uvek umemo da želimo i pišemo
Ako vam se čini da je za početak previše ambiciozno pisanje dnevnika počnite sa pismom. Budite iskreni, otvoreni, direktni. Namenite ga sebi. Bivšem sebi. Raščistite račune i sumriajte utiske na papiru koji niko sem vas neće videti. Sadašnjem sebi. Čestitajte na tome gde ste sada, a gde ste bili ili, pak, probajte da nađete razlog zašto niste ostvarili nešto što ste ranije zacrtali. Budućem sebi. Osmislite ga i recite da ćete postati upravo to. Na papiru koji sami pišete, samo sa sobom delite, sami ga lajkujete i imate prava da ga prokomentarišete, menjate ili izbrišete kada vam je volja. Osmelite se i napišite sebi koliko ste posebni pa ćete i sami poverovati u to. Jer, što bolje poznamo sebe lakše ćemo razumeti svet. Zato rečima oslikajte svoju dušu na belom papiru, isplatiće se.
Napišite pismo sebi i odajte priznaje onome što ste bili, što jeste i onome ko ćete postati
Natalija Krstić se često zapita da li celi život provedeš u tišini jer se plašiš da ćeš reći nešto pogrešno. Ako te niko ne čuje, kako će onda naučiti pesmu koju pevaš? Ona daje svoj glas, svoje mastilo i papir, pokret ruke i treptaj oka. Ona voli svoje prijatelje, porodicu, voli sreću koju donose male stvari. Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…
