Kad sam poslednji put čistila podrum, zatekla sam sebe kako sedim usred nekog đubreta (radioaktivnog mentalnog otpada), čkiljeći na buđave Zabavnike (iz kojih su papirante lutkice već izrezane), dok se oko mene valjaju prazne tegle. Pojela sam sav ukiseljeni luk neisplakanih suza i progutanih i nesvarenih osećanja. Bogami, provela sam neko vreme u tom podrumu, iščitavajući u mraku fantastične priče i stripove, a uvek sam volela da jedem dok čitam. Bilo mi je kao kod kuće. Silna sam osećanja pojela, čitajući kilometre pametnih, duhovitih, uzbudljivih, uznemirujućih i sudbinskih rečenica.
Volim da jedem voće dok čitam. Ili, volim da čitam dok jedem. Ali, neka hrana ide uz neke sadržaje. Ima knjiga uz koje sam pojela gajbice jabuka. I neke literature koja je zahtevala kilograme kikirikija. Stripovi su uglavnom fantastično išli uz puding i sladoled.
Ne jedem kad pišem. Onda pušim. Cigareta je emotivni zamagljivač, kažu upućeni. A meni baš odgovara ta magla. Lako se krećem u njoj i pronalazim baš one rečenice koje su upravo krenule da pronađu mene. Uvek se sretnemo. A taj susret je uvek srećan, iako nije obavezno radostan.
Da bih pronalazila svoje nove rečenice, moram da se vraćam starima, mnogo i često. Razvila sam strast prema čitanju sadržaja koje sam već sto puta čitala. A možda sam razvila zavisnost. Ponekad, pre nego što sednem da ručam, uzmem sa police neku knjigu koja mi baš ide uz ručak. Kao što nekome ide vino. Ili pivo. Prosto, ne mogu da čitam ono što sada čitam uz ono što hoću da pojedem. Tako je kod kuće.
