Ali, i u podrumu je kod kuće. Tamo je skladište svega onoga za šta nema mesta u kući, a pripada kući. Turšija. Kiseljena tehnikom kiselih očekivanja, gorkih iluzija, začinjena biberom samosažaljenja i slačicom samokažnjavanja. Krupne slojevite glavice osećanja krivice u rasolu od straha, hrskava naivnost sa ljigavim središtem durenja, peglana zaricanja i obećanja… Krš promašenih ljubavi, pun sipaca iz čijih tunela sipi fini prah prihvatanja. Kutije pune iščitanih Zabavnika, zabava nagomilanog iskustva uvrnute mladosti i ekstravagantne zrelosti. Zgužvani obrasci, slomljena uverenja. Ništa se ne baca. Osim u podrum.
Kao što imam neodoljivu potrebu da čitam pročitane knjige, tako ponekad prosto moram da zaglavim u podrumu. Da pretresem sve one gomile toksičnog otpada, na svaki način. Da čitam stare Zabavnike i jedem nesvarenu turšiju. Mnogo puta sam otkrila mnogo toga što sam već otkrila. Setila se stvari koje sam rado zaboravila. Zaprepastila se otkrivši da ništa nisam zaboravila.
Korisno je živeti na deponiji. A i utešno. Ponekad se pitam kako bi bilo živeti u nekoj drugoj kući. Koja ima svetlarnik, umesto što nema krov. Koja u podrumu ima radionicu umesto smetlišta. U kojoj se svake jeseni sprema nova turšija. Koja ima biblioteku, sa vitrinom za stare Zabavnike. I salon za nove zabave. Ponekad zamišljam kakva bi me to drugačija iskustva dovela do uredne, svetle i organizovane kuće. Ali znam da ne bi. Smorila bih se usput i opet bih živela na nekoj deponiji.
Sledeći put, kad siđem u podrum, možda se više ne vratim gore.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
