Ljutnja je kao uzavreli lonac pod poklopcem, mora da iskipi. Ako se ne smanji vatra. Tačnije, ako se ne smanji na vreme. Kad smo ljuti potreban nam je ventil, a samo malo bolje od kipljenja je pištanje ekspres lonca. Najbolje je skloniti poklopac pre nego što sadržaj proključa i stišati vatru. Jer, u ljutnji se ne kuva ništa jestivo. U njoj sve zagoreva i postaje gorko. Crni komadi se odlepljuju i kvare svaki ukus.
Baš kao i kad jedemo ljuto, ljutnja nas protrese, preznoji, pokrene, krv nam prostruji, adrenalin se podigne, skačemo i gestikuliramo, osećamo potrebu da mrdamo. Nema nikog ko može kamene face da pojede pola tegle feferona, ili da se mirno i bez ikakvog naboja obruši na onoga na koga je ljut.
Međutim, kao ukus na jeziku, ljutnja provocira osećanje radosti. Verovatno zbog tog pobuđujućeg dejstva, od koga promrdamo i oživimo.
Da li je onda osećanje ljutnje u potpunoj suprotnosti sa ukusom ljutine?
Telesno dejstvo je isto. A možda je isto i ono drugo, ono koje se tiče osećanja da smo se probudili i živnuli.
Ljutnja traži našu pažnju. Ne možemo da je ignorišemo. Ona je žestoko, pobuđujuće osećanje koje je teško sakriti i iskulirati. Ako ne primećujemo šta nam se sprema i ne pomerimo onaj poklopac i ne isključimo ringlu, propištaćemo, sasvim sigurno. Da li pištimo ka unutra, sikćući u sebi i gutajući žuč, ili se izlivamo po okolini, ne vodeći računa koga ugrožavamo, stvar je temperamenta, koliko i svesti i savesti.
Ali kad se ohladimo, koliko god da nas je neko opravdano naljutio, podvalio nam, slagao nas, izdao, prevario, ukoliko zaista želimo da dođemo do pravih odgovora i do onog dela o oživljavanju uz pomoć ljutnje, moramo da se pogledamo u ogledalo. I da shvatimo da smo zapravo ljuti na sebe.
Zar nismo znali sa kim imamo posla? Kako smo mogli tako glupo da se opustimo i računamo na nekog za koga znamo da samo vreba priliku za diverzije? Zašto nismo mogli da volimo nekog ko nije izdajica i prevarant? Zar bi nam deca bila lažljiva i neposlušna, da smo bili dosledni u sankcionisanju i zahtevima?
O da. Krivi smo k’o dva đavola.
Naši nepromišljeni izbori, naša naivnost, rasejanost, glupost, sebičnost i nedoraslost, doveli su nas u situaciju da se zbog nekog izbezumimo i prošištimo na uši.
Ali, polako. Ta se vatra još nije utišala, iako smo skinuli poklopac.
Taj uvid je samo druga krajnost. Ljutnja na sebe, nakon ljutnje na nekog drugog.
Konstruktivno doživljavanje ljutnje je između ove dve krajnosti. To je ono kad ne čekate da vam se skupi, kad primećujete znake upozorenja i kad vam je dovoljno da se samo malo naljutite, pa da se uključite i preuzmete stvari u svoje ruke.
Nemojte pojesti celu teglu feferona. Gricnite i oljutite se, koliko da osetite ukus i da vam krv procirkuliše – da mozak bolje radi. Onda se odmah setite da ste počeli da se ljutite zato što niste uspeli da predupredite situaciju, ali nemojte se držati ni ljutnje na sebe, samo bacite pogled. Zatim se fokusirajte na situaciju i na ulogu onoga ko vam je skrenuo pažnju, tako što vas je naljutio i – rešavajte situaciju.
Malo ljutnje koju ste dotakli sa ove i sa one strane, doneće vam fokus i efikasnost.
Izvor fotografija: www.blogmagazine.org, www.dailymail.co.uk
Aleksina Đorđević
