Kajzer štrase. Ta ozloglašena ulica na koju vas prvo upozore da je izbegavate. Mi ljudi čudno funkcionišemo, kada nam neko kaže da nešto ne radimo, mi to prvo uradimo. Rekli su mi “Ne idi tamo, preko dana je ok. Uveče ćeš sresti ponor, opak pogled života, prostitutke koje vape za dobrim obrokom i svojim pasošem, makroe, ulične pucnjave, naše Balkance koji su otišli putem kojim se ređe ide u svetu iz kog potičeš ti… Ne idi tamo.”
Naravno da sam otišla prvo tamo.
Zaljubila sam se u Kajzer štrase na prvi pogled. Divna ulica, sa srednjevekovnim građevinama. Predugačka i prepuna svih nacija, kao po dogovoru da su se našli na istom mestu, duž tog nemačkog sokaka kom se ne nazire kraj. Tu su i fini lokali, restorani, banke, tu su i bordeli, noćni klubovi, ulične tezge, wurst za euro uz kari sos i čuveno jabukovo vino neki put. Svega tu ima. Ušetala sam u ulicu, kao da sam joj u pogled upala. I upijala sam je korak po korak. Bez udaha, oduševljena i opijena. Teško da neko može da razume moje oduševljenje. Nisam obična, više sam neobična. Nomad sam. Volim to što je sakriveno u tom vidnom i izloženom, što svi preskaču i prave se da ne vide. Vidim. Udišem. Usuđujem se i da napišem.
Ugledah ga. Na samom početku. Divne plave oči, poprilično izgubljene i kosa boje pokošenog sena koja odavno nije videla pošten tretman i šampon. Njega nije ni bilo briga za tim. Tresao se u svom ponovnom naletu krize za opijatima koje je nemilice trošio ko zna koliko dugo, umotan u plavo ćebe i sedeći nešto dalje od Starbaksa. Nije ga bilo briga za nikoga, za ništa, osim za samog sebe. (da li je tako bilo?!) Steglo mi se nešto u grudima, sažalila sam se. Neka me tuga pritiskala tih dana posebno.
Nije mi se odlazilo iz Srbije, a odlazilo mi se, morala sam, bilo je vreme, potrošila sam je i morala sam načeti novi paket života i neke zemlje u kojoj se još nisam ostvarila. Zato sam tu. Da to ponovo sve napravim, pokušam, usudim se, pa da idem dalje… I otud tuga neka. Sve mi je nedostajalo, svi su mi nedostajali. Bila sam užasno sama tih dana i moja spoznaja života u tuđini je bila svest u dubini svesti “Ovde ćeš uvek biti sama. Okreni se sebi, sada imaš sebe napokon. Usudi se da se upoznaš, budeš drugačija, svoja. Nazad ne idi, napred koračaj makar suzama nekad spirala nepoznato. Proći će. Sve prođe na kraju.” I on mi se sažalio tih dana. Izvadih nešto para i ostavih mu, dok je on meni nepoznatim jezikom nešto govorio i gledao me pravo u oči. Sve što sam razumela bilo je “Danke.”, hvala. Nisam znala da mu kažem „nema na čemu”, samo sam se nekako osmehnula i zapamtila ga. Usvojen je bio istog trena.
