Verujem da svako od nas mora da ima nekog svog beskućnika. U Srbiji sam imala Ružu. Naravno da joj to nije pravo ime. Ko zna kako se zvala. Dugo je nisam videla. Sretala sam je svakog jutra dok bih išla u kancelariju, blizu česme u Zmaj Jovinoj ulici. Bila je uvek nasmejana, pozitivna, draga. Iskrena i pristupačna. Umela bi da mi priđe rečima “Lepa gospođo, ja volim da popijem nekad neko pivo, da li bi mi dala koji dinar?” i za tu iskrenost, davala sam joj ponekad koji dinar, a ona toliko iskreno osmehom nagrađivala to i svaki put me pozdravljala u gradu. Setih se tog dana i nje. I ona mi je nedostajala. Šta li je sa njom? Ko li je nju sada usvojio kada sam ja otišla u Nemačku?! Ako nije niko još uvek, imate zadatak pred sobom. Svako od nas mora imati svog beskućnika, radi ravnoteže. Verujte mi. Osećaćete se bolje, ispunjenije, nikad toliko sami, ma gde bili. Osvrnula sam se još jednom za njim, još uvek za mene bezimenim.
Sedeo je izgubljen u svojim mislima i znala sam, vratiću se i vraćaću se, da vidim da li je tu i dalje. U tom trenu podigao je glavu i pogled i ugledao me kako ga posmatram i razvukao osmeh i mahnuo mi. To je bilo to. Nasmejala sam se. Prvi smeh u toj ozloglašenoj ulici usuda, tuđini i istraživačkom poduhvatu ličnog. Produžila sam dalje i setila se jednog leta i kako me je tamo negde gde je nekad bila moja kuća, gde sam rado pisala, odrastala, ista ta Ruža dočekala kod iste te čuvene česme, gola kao od majke rođena, uredno složene odeće na svoje papuče i kupajući se na česmi doviknula “Dobro jutro lepa gospođo. Neka bude lep dan danas!” a ja šokirana produžila na posao. I ovde ljudi imaju tu lepu naviku da vam požele lep i ugodan dan mada vas ne poznaju, a možda vas nikada više neće ni videti. Kultura je nešto što nikada ne treba da zaboravimo. Ni da primimo, a ni da pružimo. Ruža je to znala, još onda, tamo, u zemlji u kojoj se polako počela kultura gurati pod tepih i zbog čega se iz nje odlazilo.
Kajzer štrase i nije tako strašna. Ima dušu. Ima svoju priču. I obavezno je obiđite ako se zadesite u Frankfurtu. Jer tih prvih 9 meseci koje sam proživela u njemu, upoznavala se sa gradom, biće obeleženo utiskom te ulice. Srešćete puno naših ljudi, čućete sve moguće jezike. Možete probati divnu indijsku kuhinju i sedeti u bašti kraj statua maharadže i slonova koji donose sreću. A samo malo dalje obrešćete se u epicentru trgovine i turskih delicija, pašmine, zlata i preprodavaca koji vas neće pustiti dok nešto ne kupite. Svi društveni slojevi nalaze se u toj ulici. Svi profili ljudi. Jer svi smo mi samo ljudi, verovali mi ili ne. Ne postoji pravilo ko će od njih kada da se nađe na vašem putu i iz kog razloga, ali budite spremni na sve. Preko dana ćete sresti elegantne dame kako na pauzi žure iz svojih kancelarija i visokih nebodera svih mogućih banaka ne bi li kupile neku mirisnu kafu i perec. I ja sam tako nekad. A sada sam slobodnjak. Nomad. Ne robujem više nikome, ničemu. Sama u svetu koji tek trebam da otkrijem. Čudan osećaj. Nauče vas tako da ste uvek nekome negde skloni otkucati se karticom života, a onda vam treba vremena da se naučite da samo sebi napokon polažete račun za svoje vreme, misli, sve. I osećaj je sjajan.
Međutim, usudite se i uveče da prošetate ovom ulicom. Pored svesti o značajnoj arhitekturi, dobrim i skupim radnjama, jeftinim bazarima, delicijama celog sveta, suočićete se sa osećajem koji će vas pogledati pravo u oči i preneraziti. Na svakom uglu i u svakom prolazu tih prodavnica, banaka, restorana, kada oni odavno okrenu ključ u smeru noći, srešćete jedan ili dva para prelepih očiju. Ne znam kako da ih nazovem, jer kako ih svet inače zove smatram da nije prikladno i na mestu. Možda svetlo noći?! Ne bih znala… Jer da su svetlo i tako ogrnute strahom i usamljene i zarobljene, prodavane i izlagane da li sopstvenim izborima ili nemilom sudbinom nemaštine i nekog lošeg lika preprodavca žena, jesu. Svaka žena je svetlo negde i nekome. Jer ona koja daruje život, ne može biti drugo do toga. Da. Srešćete i njih. I naježićete se kako je ulica koja ima svoju priču na dnevnom svetlu, istoriju, popriličnu kulturu i dobru umetničku potku za kojom bi se mnogi turisti poveli, noću sasvim nešto drugačije. Onore de Balzak bi se tu dobro snašao. Ne znam da li ste me razumeli? Usudite se. Prošetajte.
Ja svoje goste koji mi s vremena na vreme iz daljine dolaze u posete, obavezno provedem jednu noć tim putem, da osete, vide, neki možda i shvate. I to je život, a mnogi tamo nemajući svog života u svetu sjaja i raskoši, navraćaju i skidaju maske koje preko dana nose, pred tim ženama koje ne poznaju i koje su tu ko zna iz kog razloga. Upoznala sam jednom jednog Iliju, koji je više voleo da svoje lice otkriva svetlima noći, nego nama prijateljima oko sebe. To vam mnogo govori zar ne? Neki se saosećajni deo svako malo uključi i pokrene, kad god se Kajzer štrase setim. Već neko vreme ne živim u Frankfurtu, nemam priliku svakodnevno proći tom ulicom, niti posetiti svog beskućnika, ali nisam daleko. Uskoro ću ga iznenaditi…
Letos, kada sam imala promociju knjige u Srbiji, sećam se da sam prvo pitala bivšeg muža “Šta mi je sa beskućnikom? Srećeš li ga?”, a da je on rekao kroz šalu “Pa ne brini, tamo je on.” I kada sam se posle tri nedelje vratila u Frankfurt, autobusom, što je posebno iskustvo takođe, naspram Banhofa – glavne stanice, pogled mi je tražio početak Kajzer štrase i da vidim da li je on tamo. Kao da mi je on neki stub te ulice, tog grada.
Bio je tamo. I mogla sam da nastavim dalje kući, u svoj život, istražujući nepoznato i bogami, svakodnevno prepuno raznim avanturama…
(nastaviće se…)
Izvor fotografija: fotocommunity.de
Maja Wu
