Od ljubavi očekujemo da se pobrine sama za sebe i za nas pride. Uverenje u moć ljubavi pruža nam odstupnicu u sebičnost i opravdava nedostatak odgovornosti. Ljubav je viša sila, valjda nećemo da se mešamo u božija posla?! Ali mi to stalno činimo. Neprestano se mešamo u božija posla i kad bismo stvarno samo gledali svoja posla i prepustili višim silama da odrade svoj deo, ne bismo se toliko kidali zbog ljubavi, a ni zbog života generalno. Problem je u tome što smo ubeđeni da je sve što se tiče ljubavi viša sila i da mi svojim bednim uplitanjem ne možemo ništa da pokvarimo – jer, ako nam je suđeno, onda će biti, ma šta mi činili – pa valjda zato i ne mislimo da možemo da uradimo nešto smisleno i konstruktivno – jer ako nije suđeno, koliko god se trudili, neće nam uspeti. Fatalističko doživljavanje ljubavi i drugih viših sila, drži nas na vrlo primitivnom i neukom nivou – idealizujemo pogrešna ubeđenja i kad nam ne ide, to pripisujemo partneru, sudbini, višim silama, nesrećnim okolnostima, svima osim svom neznanju i primitivnosti.
Prava ljubav je kad sve ide lako
Pa čak ni u bajkama ne ide sve lako. Naprotiv, pojavljuju se nemoguće i nesavladive prepreke, koje ljubav mora da savlada, pre nego što zajedno odjašu u srećnu budućnost. Jedino što u realnosti nema takvog iskupljenja. Nema nesavladivih prepreka, koje odvažnost, vera, strpljenje i vrlina prevazilaze jednom zauvek i posle sve ide glatko. Nesavladive prepreke ostaju nesavladive i stalno se o njih saplićemo i nikad ne ide lako, osim povremeno. Isto kao i u životu. Nikad nećemo rešiti sve probleme, odahnuti i uživati u miru ostatak života, pa makar živeli i hiljadu godina. Zašto bismo očekivali da pravu ljubav odlikuje glatko i elegantno klizanje, kad je inače u životu veoma malo toga što uspevamo da obavimo glatko i elegantno – osim povremeno.
