To koliko nam je partnerove pažnje potrebno i dovoljno, stalno varira. U momentima kad smo obuzeti nekim dubokim doživljavanjem, bilo da se radi o stvaralačkom projektu, ili o suočavanju sa nečim tragičnim, gotovo da nećemo registrovati deficit partnerove pažnje, ili njegovo savršeno adekvatno ponašanje – to će nam postati jasnije malo kasnije, kad se intenzitet sopstvenog proživljavanja smiri. Po tome ćete prepoznati dubinu povezanosti u toj vezi, između ostalog. Jer, ako sa nekim niste duboko, organski, emotivno, mentalno, telesno i energetski povezani, u stresnim i kriznim trenucima automatski ćete se oslanjati na sebe i usmerićete svoju pažnju ka svom unutrašnjem životu. Tada je lako prevideti da li se partner trudi da dopre do nas i pomogne nam, ili uzmiče, ili čak koristi priliku da uzme predah od veze, svestan da je u njoj trenutno sam i ostavljen na miru. To se dešava u vezama koje nemaju bazičnu stabilnost i u kojima partneri ne računaju jedno na drugo i to je jedan od načina da saznate kakva vam je veza, zapravo.
Međutim, ako smo duboko povezani sa nekim, ako je u pitanju ljubav koju smo rešeni da održavamo, čuvamo i negujemo, tražićemo pomoć i podršku od partnera i čak i kad osećamo potrebu da se isključimo i zatvorimo, nećemo se zaključavati i gutati ključ i otvorićemo se, kad partner pokuca. I bićemo zahvalni što je pažljiv pa kuca, što je zabrinut i što se trudi. Tako se to radi u vezama koje opstaju u ljubavi. Opstaju i one druge, često, ali u njima igramo naopake emotivne igre, sebični smo, žrtve smo, glupi smo i ništa ne naučimo o tome kako da to ne budemo. Tražimo pažnju partnera na pogrešne načine, iz pogrešnih motiva, ne preispitujemo se i za sve što ne valja u vezi skloni smo da optužimo partnera.
