Da li omladina u Srbiji spava? Kad se osvrnete i analizirate živote ljudi oko vas, pa i svoj život, šta je to što uviđate da mladi rade da učine svaki dan bolji sebi i drugima? Mislim da bi se veliki broj i mlađih i starijih složio da već odavno hrčemo. Da, tu su fakultet, izlasci, socijalne mreže, neki od nas imaju hobi, neki privremeni posao, ali postavlja se pitanje – da li je to dovoljno?
Čitave generacije pametnih, energičnih, sposobnih ljudi odlaze, takoreći u zaborav. Baveći se samo svojim problemima koje (ne)uspešno rešavaju, mladi propuste da misle na bilo koji širi društveni problem. Nenamerno sam sebe isključila u prethodnim rečenicama, mada sam svakako i ja u ovoj grupi u većini slučajeva.
A onda sam pre nekog vremena videla grupu na Facebook-u koja se zove: “Pokaži malo da ti je stalo“
Otišla sam na grupu i otkrila divnu akciju sedmoro studenata, među kojima sam prepoznala troje prijatelja iz srednje škole. Naime, oni su se skupili sa idejom da pomognu deci oboleloj od raka. Raspitali su se malo o tom problemu, prepoznali probleme na koje mogu da utiču (nabavljanje nove posteljine za bolnice i roditeljske kuće, pomoć pri otvaranju novih roditeljskih kuća) i krenuli u akciju.
Organizovali su humanitarnu žurku u cilju prikupljanja para, uključili i druge organizacije i firme, delili flajere u centru grada, pojavljivali se na raznim televizijama i osvešćavali ljude o ovom problemu. I mogu vam reći, za sad im veoma dobro ide i ne nameravaju da se zaustave. Zamislite, sedam studenata koji su jednog dana shvatili: “Mi možemo nešto da uradimo da poboljšamo svet u kojem živimo“, i pristupili su tome svim srcem.
Zatim se vratim nama, zaokupljenima novim cipelicama, apsolventskim rokovima, time šta ćemo novo da okačimo na Facebook i slično. Shvatam da smo, uglavnom, prilično apolitični, nezainteresovani za sve velike i male probleme naše zemlje i ljudi koji u njoj žive. Ne znam da li smo sebični, nezainteresovani, neosvešćeni o problemima ili jednostavno neuvereni da možemo išta da promenimo. I tako primećujem da pomenuta grupa ima 288 članova, dok fan club Ekrema Jevrića ima 42,945 članova!
Meni se oduvek sviđala ona izreka: “Ako ikada mislite da ste suviše mali i nebitni da imate bilo kakav uticaj, samo pomislite na komarca u vašoj sobi kad odlazite na spavanje.“
U mom slučaju je ta neverica uglavnom bila razlog nedovoljne uključenosti u bilo koju temu. Stalno sam imala to glupo razmišljanje: “Znam, deca u Africi gladuju, al meni je to tako daleko, nepojmljivo, imam ja svojih briga, kako ja mogu njima da pomognem.“ I u suštini, istina je. Verovatno većina nas neće moći da pomogne gladnoj deci u Africi (neki možda i hoće), ali deci oboleloj od raka u našoj državi? Mislim da tu svako može da doprinese. Apelujem na vas da pogledate ovu grupu, vidite koje su to nove akcije koje organizuju i pokušate da pomognete. Verujem da ćete se i vi osećati bolje i biti zadovoljni što ste tog dana nekome izmamili osmeh na lice. Apelujem na vas da nađete nešto što vi možete da uradite u vašem društvu! Makar to bilo samo dobrovoljno davanje krvi ili odnošenje starih stvari u domove. Apelujem na vas da pokušemo da dokažemo svi da nismo uspavani, ili da smo se bar naspavali i da smo sad spremni za akciju!
Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.
