Došlo je vreme kad ni sama ne znam šta me čeka sutra. Sedim i gledam kroz prozor, već danima, nedeljama, mesecima… Monotoniji nikad kraja. A njega nema. Čekam, a nisam ni sama svesna koliko već. Često sebe zapitam da li stvarno pripadam ovom svetu, zapravo ovom vremenu. Možda i pripadam, ali sam se usput negde izgubila i ne znam kako da se vratim na onaj stari put gde sam jednom pošla, sama i srećna, bez njega.
Godine prolaze, a toliko toga se dešava. Nije da se ponosim. Volela bih da se pola toga nije ni desilo. Šta će mi takve uspomene? Šta će mi to da gde god da krenem, vidim njega? Nikad se dosad nisam ovako osećala. Imam sve što može da poželi jedna devojka mojih godina, ali džabe kad me praznina toliko obgrlila da mi ništa više nema vrednost. Ovaj osećaj ne može da se poredi ni sa čim. Trudim se da naučim da živim sa trenutnim emotivnim stanjem, ali kako? Kako da se predam tek tako? Ali kad pogledam iza sebe, shvatim da sam se odavno predala i da sada trpim posledice. Da li može da se pobegne od prošlosti? Od emocija i sećanja? Sećanja, nažalost, ostaju tu u našim srcima zauvek, a emocije blede, ali što više blede, to više i bole. Gušiš se u sopstvenim emocijama.
Ništa novo, bol k'o bol od tog se lako ne ozdravi, mine pa opet javi se, ne da mi da te zaboravim...
Ne znam odakle ova praznina u meni. Smatram da za sve postoji zašto i kako, ali mislim da će ovo ostati zagonetka za koju trenutno nemam nijedan odgovor. Razočarana sam previše, a ipak možda mi je lakše da bežim od stvarnosti, pa stvaram svet kakav meni odgovara. Ne znam, možda zato i tonem u taj svoj svet u kojem bar na trenutak zaboravim sve. Ali kad se povratim u surovu realnost, znam da ovoj tuzi nema kraja i samo čekam nekoga da me spasi. A u tom iščekivanju sam naučila ono što svi ljudi vremenom nauče. Da sve skrivaju osmehom. I tako nasmejana, čekam da mi život vrati ono što mi je uzeo.
Ne znam da li bih ikada imala hrabrosti ovo da izgovorim, ali koliko god bežala i skrivala se, osećanja me prevladaju. Jača su od mene i koriste svaku priliku da mi to dokažu. Ali nemoguće je da sve ovo ja osećam… nije realno. Gde da pobegnem da ovo ne osećam? Gde da nađem mir koji me je odavno napustio? Znam da nemam gde, ali čekam ga, uporno čekam i znam da će doći i taj dan kad ovaj lažni osmeh postane iskren, kad krene naša pesma a ja ne pustim suzu, kad te ugledam i ne vidim osobu koja me je najviše povredila, već osobu koja mi je ulepšala prošlost. Kad će doći taj dan? Ne znam, nije ni bitno, ali znam da će doći.
Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.
