Dogovorimo se drugarica i ja da posle dužeg vremena posetimo ustanovu kulture – vrste pozorište, podvrste – Beogradsko dramsko. Predstava je bila, kako da kažem, okej, malo američkog humora, malo srpskih psovki, seksa koji nije seks i glumaca koji nisu glumci. Naravno, krive smo mi i naš izbor predstave (nek’ se BDP ne oseća prozvano, inače obožavamo to mesto), ali mislim da je još nešto doprinelo lošem opštem utisku. To su ljudi. Moji dragi sugrađani, stanovnici prestonice, isti oni ljudi koji se osećaju tako bitnim i važnim jer žive u Beogradu.
Dragi moji, da se razumemo. U pozorištu se ne udara nogama u pod, ne jede, ne priča, ne diše! U pozorištu se uživa i razmišlja. Ne dolazi se u bermudama i patikicama, koliko god da je stepeni. U redu, studentima, srednjoškolcima i ostalim klincima koji bi da se kulturno uzdižu još mogu da oprostim farmerke i patike sa nekom finom kombinacijom gore, ali moliću lepo, tete, čike, mame, tate, bake, deke i vi sa ostalim društvenim ulogama, ne morate baš da se sredite kao za neku nedajbože svadbu, ali košuljicu, pantalone i cipelice svako ima u ormanu. I molim vas, istuširajte se. Ako ne zbog sebe, onda zbog mene.
Dobro, pošto smo to razjasnili, idemo dalje. Ako ste muškarac i pozvali ste damu u pozorište, idite po nju. Nema veze da li imate kola ili ne, važno da je da ona od svoje kuće do pozorišta ne ide sama. Upozorenje: Nikada, ali nikada, u toj situaciji ne ulazite u njenu kuću/stan. Čak ni ako vas pozove. Čak ni ako je napolju 20 ispod nule. Vi ne znate, ali ženama je poznato kako taj stan izgleda kad se spremamo, i kakve sve sumanute radnje i pokreti tu dolaze u obzir. Mi ne želimo da vi to vidite, a vi ne želite da nas čekate pola sata duže, jer radnju koju obavljamo u dnevnoj sobi zbog vas moramo da premestimo u spavaću. I još nešto! Recite svojoj dragoj da je predstava bar pola sata ranije nego što jeste. Za svaki slučaj. Ako ništa drugo, uvek možete ići dužim putem.
Pošto ste stigli u kulturnu ustanovu na vreme i odložili svoju i jaknu/kaput/mantil/bundu svoje drage u garderobu, možete ući. Dobro, dobili ste mesta usred reda, a i s leve i s desne strane sede ljudi koji su došli pre vas, dakle prolazite pored njih okrenuti licima. Vi ispred dame, i sedate na svoja mesta. Vi posle dame. Na izlasku, dama izlazi prva.
Čim se raskomotite, gasite mobilne telefone, ili ih bar stavite na silent (ne na vibraciju, jer se na ovim hajtek čudima iz futurističkih filmova i ona čuje). Ono što se meni obično dešava kad sednem jeste nalet talasa parfema svih poznatih i nepoznatih proizvođača koji me zapahne iz svih pravaca. Ne, ne i ne. Ako ne stavljate dva kila parfema kada idete na posao, nemojte ni u pozorište. Štaviše, za odlazak u pozorište preporučuje se manja doza nego inače, baš zato što sedite i ljudi oko vas takođe mirišu i to se sve spaja u jedno veliko mirisno čudovište koje proždire receptore mirisa svih noseva koji mu se nađu na putu…
Aplauz je nešto najlepše što glumac od vas može dobiti, ali ne kada ga servirate usred rečenice ili scene koja ima svoj tok i dinamiku. Ako niste sigurni, sačekajte da drugi krenu sa aplauzom, međutim, ako vam se komad, scena ili rečenica kojoj je aplauz upućen ne sviđa, niko od vas to ne zahteva. Zviždanje, vrištanje i dobacivanje neću komentarisati, to ostavite za stadion ili neki pop/rok koncert.
I još nešto: ako ste prehlađeni ili imate alergiju, ostanite kod kuće, zamenite karte ili ih poklonite nekome. Kijanje i kašljanje refleksne su radnje koje naš mozak ne može da kontroliše, i ne želite da pola sale propusti predstavu zbog njih.
Eto, prošli smo skraćeni-ubrzani polukurs pozorišnog bontona. Vidimo se tamo, skockani, čisti, umereno mirišljavi, sa lepšim/jačim polovinama, četvrtinama i ostalim manjim ili većim delovima. Uživajte!
Teodora Orestijević je srednjoškolka koja uvek kasni, podsetnik i planer piše po dlanovima i retko skida osmeh sa lica. Obožava mirise, sove i nebo. Ljude ne razume ali ih voli, one voljive možda i previše. Razmišljač, skupljač mudrih misli, pisač, ako ikada pobedi vreme, možda i knjigopisač!
