– Ponašaš se kao dete!
– Hvala na komplimetu, konačno! – neprimeren ton i tresak vrata od biblioteke. Negde u vazduhu – Ja i hoću da ostanem dete!
Otkad li je postalo tako bitno odrasti? Pobeći od deteta u sebi? Postati starmali. Mnogo su smešni ti starmali, a niču kao pečurke posle kiše.
Deca su kapljice rose, mirišu na čisto, nisu još uvek obojena ničim, ni religijom, ni znanjem, ni neznanjem, ni željom. Deca se smeju često, spontano, glasno, zarazno, celim licem ne samo usnama. Deca plaču hrabro, dostojanstveno, tužno, uvređeno, lepo, javno. Vole budalasto, slobodno, glupavo, iskreno, napadno, razmaženo, potpuno, nespretno, smešno i toplo, mirišljavo, pitko i slatko, slepo i gluvo.
Dete kad ujeda, ujeda zubima, a ne rečima. Kada je krivo, umiljava se, ne napada. Kada mu ne praštate ono se stidi, ne sveti se. Dete ako ne voli beži od vas i brani se čak i od poljupca, ne približava se da bi vas imalo na oku.
Dete se čudi, krije, pokušava, beži, juri, duri se, moli, kumi, pruža ruke. Dete se svakom jutru smeje. Zaboravlja i nanovo voli. U krevet se uvlači tiho, nežno da bi vas potom probudilo golicanjem, čupanjem, cikom.
Sreća pa je u malom stanu ipak odvojen prostor za biblioteku. Tu je ceo svet i sav njegov luksuz. Istorija snova bar tri generacije, posvete ljudi i ljudima kojih više nema u smislu da se okom i dodirom ne mogu osetiti. Te knjige su preživele rat.
Masa samo delimično bitnih ljudi zna da iznuri. Odlaze reči, poslovni osmesi, prazne priče o snegu i krizi uz sve to ode i snaga, izgubi se iz vida najbitnije. U dimu i pomešanim parfemima izgubi se sećanje na miris tek ispečenog hleba, jorgovana i biblioteke. U stan se ulazi povijenih leđa, praznog pogleda. Neki od nas su nesposobni za “kuliranje”. Zato lupaju vratima i viču – ostavi me na miru – onima za koje znaju da ne ostavljaju nikad i nikom i ni pod kojim uslovima. Onima koji su jedini na svetu čije se ostavljanje ne bi na nogama podnelo. Onima koji se nikada trajno ne sklanjaju kada čuju – samo mi se skloni sa puta.
Kuckanje na vratima. Kako je lepo što taj čovek uvek kuca kada ulazi u bunker knjiga iako i tih par kvadrata čine i njegov dom.
– Sta ti je?
– Pitanja, podpitanja... Rade, pardon radimo na “projektu”, a završićemo u “velnesu”.
– Pa?
– Pa nešto sam danas sama.
– Tu sam ja, valjda.
– Ti si u krevetu ili za stolom.
– A gde bi trebalo da budem?
– Ovde. Hoću, treba mi da ti budem i dete. Budi malo zaštitnički nastrojen! Čitaj mi nešto.
– Hoćemo ovu debelu? Ujević.
– Knjige nisu debele.
– A da, knjige su obimne.
ODLAZAK
U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.
Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.
I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera
Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;
da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;
da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.
KOLAJNA I
Dosta je laži! Što mi treba
to nije mnogo, dobri Bože,
i toliko se dati može;
tek ljubav žene, vidik neba
I ništa drugo. Ništa veće.
Da je u tebe dobre volje,
meni bi bilo čisto bolje
i – čisto ravan put do sreće.
KOLAJNA II
Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.
I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
srećne mrene i dubine
nevinosti i neznanja
I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti:
biti čisti. Biti sveti.
I kad nema Našeg Duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.
KOLAJNA V
Ove su riječi crne od dubine,
ove su riječi zrele i bez buke.
– one su, tako, šiknule iz tmine,
i sada streme k’o pružene ruke.
Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik
i katkad su mi drage moje rane.
Jer svaki jecaj postati će zlatnik,
a moje suze dati ce đerdane.
No one samo imati će cijenu,
ako ih jednom, u perli i zlatu,
kolajnu vidim slavno obješenu,
ljubljeno dijete, baš o tvome vratu.
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
