Vezanost je uslov pripadnosti, a psiholozi kažu da je osećanje pripadnosti jedna od osnovnih psiholoških potreba. Ali, vezanost nas navodi da pokušavamo da kontrolišemo – da čvrsto držimo ono za šta smo vezani, da ne bismo to izgubili. Vezanost nas otvara ka strahu od gubitka, izaziva brigu i anksioznost.
Kad god se črvrsto držite za nešto – za ljude, osećanja, sećanja, žaljenje – kovitlac u glavi stvara opsesiju. Hoćete da znate kuda vas vodi sledeći korak, šta vas čeka iza sledeće krivine, želite da razumete, da biste iscrtali mapu svog života na osnovu orijentira, onoga što poznajete, čemu pripadate, sa čim se poistovećujete, za šta ste vezani. Jer tako biste mogli da izbegnete neprijatna iznenađenja, da preduzmete sve mere predostrožnosti, da ukalkulišete nivo bola u odnosu na nivo zadovoljstva, da se osećate kao da sigurnom rukom upravljate kormilom svog života, umesto što osećate da vas krivudavi tok, podvodne struje i nepredviđene oluje bacaju, razbijaju, preplavljuju i dezorijentišu vas. Vezanost dovodi do toga da uporno pokušavate da kontrolišete, jer se inače osećate bespomoćno.
View this post on Instagram
Ispunjavajući svoju potrebu da pripadamo, upadamo u sve moguće zamke – postaljemo posesivni, ljubomorni, uplašeni, a oni koje volimo osećaju pritisak naše ljubavi, osećaju se sputano i ugušeno i imaju poriv da se oslobode, da se malo udalje i „nadišu vazduha“ da olabave tu vezu koju osećaju kao laso oko svog vrata, a nas kao teret. Da, poznajete taj osećaj, jer on spada u ljudsko iskustvo – sigurno ste i sami bili u poziciji da vas neko zamara svojom brigom, potrebom da stalno nešto deli sa vama, da zna svaku vašu misao, da uvek bude uz vas i prati vaše kretanje. Malo je teže suočiti se sa tim osećanjem kada ga vi izazivate, nego kada ga proživljavate sami.
Ljudi smo, pronalazimo hiljadu (razumnih) opravdanja za svoje slabosti. Ne želimo da odustanemo, verujemo da je plemenito ne priznati poraz, truditi se i boriti da sačuvamo ono što imamo i za šta smo vezani. Verujemo da je to ljubav, a za ljubav se vredi boriti. Ali, ljubav je suprotno od borbe i osvajanja. Ljubav je puštanje i dopuštanje. Svega, pa i odvajanja. Kada nekog zaista volite bezuslovno, učinili biste sve za njega, uključujući i ono što vam je najteže i što uopšte ne želite da učinite. Da ga pustite, da ne pokušavate da utičete na njegove odluke, da ga podržite kad namerava da učini ono čega se plašite – da ode i da zatim nastavi da vam izmiče. I to je ispit na kome silne vezanosti padaju – pod izgovorom ljubavi i brige, ne puštamo svoju decu, roditelje, prijatelje, partnere. Držimo se svake vezanosti koju smo ustanovili, kao da držimo drugu osobu za vrat – prosto je davimo i gušimo.
