Ali, tako se ponašamo i sa osećanjima, uverenjima i obrascima kojima smo vezani – ne želimo da pustimo ni strah, ni nesigurnost, ni žaljenje, ni kajanje, ni osećanje krivice, ni bes… Ne želimo da pustimo svoje predrasude, svoje iluzije, svoja očekivanja… Ne želimo da napustimo obrasce ponašanja, koji uvek, provereno i potvrđeno iskustvom, rezultiraju bolom, propašću, gubitkom…
Možda ne verujemo da imamo izbor. Ili se suviše plašimo slobode. Jer, šta će biti sa nama, ako pustimo sve za šta smo vezani i oslobodimo se svega što vezuje nas? Možda više nećemo biti ljudi. Ili barem više nećemo imati kredita da pronalazimo opravdanja u ljudskim slabostima.
View this post on Instagram
Ne verujem da je stanje neprobuđenosti, nesvesnosti, prirodno ljudsko stanje. Ali znam da je otpuštanje, drešenje čvorova i odvezivanje, dizanje sidra i vađenje kuka kojima se kačimo za ljude, misli, osećanja, uverenja, obrasce – zastrašujuće. Čak užasno. Užasava nas upoznavanje i prihvatanje bezuslovne ljubavi, jer ona nema ničeg zajedničkog sa ljubavlju koju zamišljamo, romantizujemo i upinjemo se da je doživimo, a ako je doživimo, upinjemo se da je zgrabimo, da joj skočimo na leđa, stegnemo za vrat i prilepimo se za nju, tako da ne može da nam pobegne.
Ponekad, godinama kasnije, shvatamo da smo u nekim veoma važnim odnosima mnogo pogrešili. Ili da smo sami bili žrtve takve greške. I onda se mučimo sa opraštajem, jer je opraštanje isto što i puštanje, odvezivanje. Mučimo se da oprostimo onima koje volimo i još više se mučimo da oprostimo sebi. Ponekad ne uspeva. Ponešto jednostavno ne možemo da odvežemo i pustimo, jer nismo spremni na stepen slobode i odgovornosti koju to otpuštanje donosi. Ponekad nam je lakše da se celog života kajemo. Da ostanemo vezani, da ne dozvolimo svesti da se proširi kroz sve aspekte jastva. Da odbacimo sve vezanosti i pripadnosti, da bismo otkrili i predali se onoj jednoj, najtežoj i najčešće pogrešno shvaćenoj – da pripadamo sebi.
Naslovna fotografija: instagram.com/filipaacarvalho
Aleksina Đorđević
