Teško je ostaviti za sobom sve što ste uložili u odnos, a jednako je teško odustati od nekoga ko vam ne uzvraća osećanja. Nekako, uvek sve počne sa osećanjima, a završi se preračunavanjem. Možda se osećanja ne dovode u pitanje, ali sve drugo je upitno i posle beskrajnog sabiranja i oduzimanja, nekako ste u minusu – prazni i zbunjeni. Toliko toga ste dali (ili imate da date, a drugoj osobi to izgleda, ne treba), toliko toga gubite (i ono što nikada niste dobili računa se u gubitke), a šta ste uopšte dobili? Iskustvo? Bez garancije da će vas ono zaštiti od daljih gubitaka. Osećanja? Da, izgleda da ste dobili samo osećanja – doživljaj ljubavi, radost što ste mogli nekome da dajete sebe, ili što ste makar samo osetili da ste živi i puni ljubavi i sposobni za davaje. To je nešto što ne možete izgubiti, kako god se odvijala priča o ostavljanju, odustajanju, puštanju, gubitku…
Kad se nađete u situaciji da izračunate da ljubav nije dovoljna i da sve što ste uložili ili sve što niste, a silno ste želeli – nije vredno vašeg duševnog mira, to znači da birate sebe. Vrednujete sebe iznad svega. Možda niste to morali da iskusite na tako dramatičan i brutalan način, a opet, možda ste morali. Kad ljubav prema drugoj osobi nije dovoljna da odnos opstane ili započne, pronalazite onu jedinu ljubav koja je dovoljna da vas spase – ljubav prema sebi.
Tako je to, ponekad, na kraju. Ili bez početka. Silna matematika vas dovede dotle da vam je najvažniji vaš razum, integritet, duševni mir, da ste sami sebi najvažniji i da ne želite da utoršite sebe uludo.
