Kada ljubav postane opravdanje zato što ostajemo u lošem odnosu, način da vrednujemo sebe, jer uspevamo da podnesemo sve zarad ljubavi, kad se odričemo sebe jer je to potrebno onome koga volimo… onda je odustajanje od ljubavi vrlo konstruktivno, jer predstavlja odustajanje od nakaznih obrazaca ljubavi, koji sigurno nisu autentično naši, nego predstavljaju odigravanje nekih velikih scena iz domena nesvesnog, koje nikako da protumačimo ispravno, jer se odvijaju na sličan način, kako god da ih postavimo u početku.
Ljubav ne zahteva od nas da izgubimo sebe, niti traži beskrajno žrtvovanje, niti zapoveda da ostanemo na mestu lične nesreće. Upravo suprotno, ljubav zahteva da budemo svoji, da primamo i dajemo sa jednakim zadovoljstvom, da se pomerimo sa mesta na kome nam je loše i da idemo dalje, jer to znači voleti sebe, voleti život i verovati u ljubav.
Ponekad je ljubav tako strašna, dramatična, teška, iscrpljujuća, strastvena, zavisnička, manijačka, da te jede živu, jer se pretvorila u čudovište. Ponekad osobe obuzete demonskom stranom ljubavi uspeju da pronađu snagu i rešenost i da odustanu, jer samo tako mogu da ostanu živi. Ponekad je mir jedino za čim čezneš i jedino što u ljubavi ne možeš da pronađeš i onda moraš da odustaneš, jer samo tako možeš da pronađeš ono jedino što će te vratiti sebi i oživeti te.
Kad zaboravimo da ljubav treba da bude dobra, da u njoj treba da pronađemo istinsku sreću i ispunjenje, da je u svom najprirodnijem obliku ljubav naše utočište, mesto pažnje, brige, razumevanja, zaštite, prihvatanja, na kome se osećamo dobro zbog sebe i možemo da budemo to što jesmo, bez brige da ćemo biti pogrešno shvaćeni ili neprihvaćeni – vreme je da odustanemo od te ljubavi od koje deo po deo lagano umiremo, od koje zaboravljamo koliko vredimo i kako se stvarno osećamo kad smo voljeni.
