Dobro, nisu gluposti, osim kad jesu. Ma, jbt, uvek su gluposti. Nemam ja pojma šta je poniženje. Znam šta je ponižavajuće i uvredljivo, imala sam dovoljno budala da me tome nauče, odnosno, suoče. Jer nisu me naučili. Kad se nađem u ponižavajućoj situaciji, ja se ne osećam poniženo, nego se pitam šta nije u redu sa ovim čovekom, zašto se tako ponaša? Budem ljuta, u stvari, znam da treba da budem ljuta, pa se ljutim malo. Više budem tužna. Pa tako, ne znajući kako da se osećam poniženo, ne umem ni da se izdignem u dostojanstvu, da nago telo izbrazdano bičevima poniženja zaogrnem plaštom samopoštovanja, da “dignem glavu” – valjda da mi ne padne kruna sa nje – i da “držim do sebe”.
Sve su to zatupljujuće gluposti i ego tripovi. Kome uopšte treba imaginarna kruna i plašt dostojanstva? Valjda onima što krvare pod bičevima poniženja, ili imaginarno krvare od straha pri samoj pomisli da bi mogli da se nađu poniženi, nagi, ranjivi.
Shvatam ja šta je poniženje. To je položaj u kome si nag i ranjiv, dok neko zloupotrebljava svoju moć da te povredi, uvredi, ismeje. To je kad se neko pokenja na oltaru tvog hrama i ti možeš da obrišeš oltar, ali ne i činjenicu da je taj neko to uradio, sa lakoćom, a verovatno i sa zadovoljstvom. A možda i nesvesno. Ne mogu da osećam poniženje dok razmišljam o motivima tog nekog. Da li je želeo da me ponizi? Zašto? Pa, uspeo je da me rastuži.
