“Gde ti je samopoštovanje?” Čula sam to pitanje. Nemam pojma šta su me pitali. Ja poštujem svoja osećanja. Svoju tugu i povređenost. Zašto dozvljavam da neko vidi koliko sam povređena? A zašto mu ne bih pružila ono što je hteo da dobije?
“Nisam želeo da te povredim.” Čula sam i to. Ali jesi, samo nisi imao petlje da sebi to priznaš. Da nisi hteo, ne bi me povredio, ne bi učinio ništa od onoga zbog čega bi se sam osećao povređeno i poniženo, da sam ja to učinila. Žao ti je i kaješ se? Ok, to mogu da razumem, to prihvatam. Ali ti moraš da prihvatiš da moja tuga i bol neće nestati od toga što je tebi žao i da budeš tu i prisustvuješ mom bolu. Osećaš se loše zbog sebe? Ne mogu da ti pomognem, zauzeta sam plakanjem. Ali pokušaću kasnije, kad dođem sebi i kad budem mogla da razumem tvoje motive. Pokušaću da ti pomognem da ih i ti razumeš. Ali to nije pomoć koju si želeo. Hteo si da posledice tvog ponižavanja mene prosto nestanu. Hteo si da trijumfuješ i da se osećaš moćno. Pa, šta te sprečava? Moje slomljeno srce? E, to je dobro. To znači da nisi totalno govno.
Ispala sam glupa i naivna milion puta, rekli su mi, pa tako znam. Ali ja ne mislim tako. Nisam ispala ništa. Bila sam glupa i naivna, sto posto iskreno, nisam imala šta da ispadnem. Mogla sam mudrije da postupim. Možda, ali izgleda da nisam, jer da sam mogla, verovatno bih.
“Zašto dozvoljavaš da te ponižavaju gori od tebe?” I to sam čula. Ništa ja ne dozvoljavam. Niti sprečavam. Samo učestvujem, kad se osećam pozvano. Ako su stvarno gori od mene, onda im je teže nego meni. Možda mogu da im pomognem da otkriju zašto i kako da im bude lakše, tako što ću da se nađem u toj ponižavajućoj situaciji. Možda ću otkriti i zašto je meni potrebno da budem katalizator. Možda svi nešto naučimo.
Da, ja sam naivni idealista. Ali taj deo sebe najviše volim.
Kolaži: Nina Milović
Aleksina Đorđević
