Tog dana sam samo želela da prošetam gradom i usput pogledam u knjižarama cene školskog pribora za narednu godinu. Umesto jednog običnog i dosadnog letnjeg dana, dobila sam sasvim neočekivan sudbinski poklon. Ne, nisam dobila na lotu i nisam se zaljubila. Lekari su mi rekli da imam rak.
Kada Vam saopšte ovakvu vest, sve ono što ste sanjali sa petnaest godina postaje smešno, a svaki novi dan donosi sa sobom pitanje koliko će ih još biti. Sada, kada se osvrnem, teško je setiti se svih boja te godine. Tek po koji miris bolničkog hodnika i izgubljen pogled meni dragih ljudi ostaje urezan u sećanju.
Saznanje o tome da nisam sama u tom svetu neizvesnosti je, pored sve tragedije, bilo najsvetlija tačka u tim teškim danima. Tužno je bilo gledati sve one koji su bili mlađi od mene, a počašćeni takvim kolačem sudbine. Iskreno, često sam želela da budem odsutna mislima i uskraćena za sve one samo naizgled male dečije mudrosti. Bilo je trenutaka kada sam samo priželjkivala da se dogodi čudo i da preko noći sve što sam doživela postane samo ružan san. Znate, čuda se ne dešavaju. O čemu je sanjao Da Vinči dok je stvarao Mona Lizu i o čemu je maštao Dučić dok je pisao “Blago cara Radovana” bila su pitanja na koja mi je bilo lakše da nađem odgovor, nego na ono jedino koje me je progonilo svakog sata te godine. Mogla sam, nije da nisam, izmisliti jednu novu sreću ili pak, svoju nesreću shvatiti kobno.
