Za neke reči nikada nije pravi trenutak. Za neke postupke ne postoji pravo vreme. Ova hladna luda glava konačno ne udara u zid. Ne traži ni savršen trenutak, ni savršene reči. Svaki trenutak joj je dragocen, svaka reč skida teret ravnodušnosti. Jer teško je to sa ravnodušnošću. Ne osećaš ništa, ništa i niko ne može da te dotakne. Ne seče preko stomaka, ne lupa srce. Nema adrenalina. Nema ničega.
A kada je ova luda glava počela sebe da hvata kako se tera da misli na tebe, znala je da joj postaješ jedna ravna linija koja bledi. Nešto kao trag grafitne olovke na papiru posle mnogo godina. Nije to dobar znak. To kad mi tek tamo negde prođeš kroz misli, onako uzgred i veoma retko. A nekada si imao počasno mesto u mojoj glavi, budio si me jutrom i uspavljivao noću. Noćima, zapravo.
I onda, valjda to tako treba da bude, prestaješ. Gubi se to vreme koje sam pre žarko želela da provedem sa tobom, gubi se ta ustreptalost od same pomisli na to. I sva maštanja. A ja sam bez maštanja jedna olupina. Potonuli brod na dnu mora. Ali i to je dobro. Realnost je dobra. Bolja nego ništa.
A ti nemaš pojma da se ovako osećam. Ti verovatno i dalje misliš da imam isti žar i da želim sve. I dobro, kriva sam, priznajem, ne misliš to bez razloga. Ja se nisam prema tebi ništa bitnije promenila, pa da vidiš da stvari sada drugačije stoje. Iako je meni sada svejedno. Nisam te držala, pa da te sada pustim. Držala sam samo sebe pored tebe, ali sada se odvajam.
Ne znam šta mi nosi sutra!
Sedi. Ili šetaj, klati se, radi šta želiš. Reč po reč, bez ikakve drame pričam. Nisam naučila napamet šta ću da ti izložim. Videla sam te, poljubila i samo je to krenulo iz mene. Nije bila nikakva zloslutna tišina pre svega ovoga. Nema značajnih pogleda i velikih pauza između misli. Vežu se jedna na drugu, prave smislenu celinu. Gledaš me i ne progovaraš. Misliš da je ovo samo još jedan u nizu mojih monologa, a ti si opet sticajem okolnosti prisutan.
Nema veze, bitno je da znam istinu i da sam te počastila dozom iskrenosti. Pa ti sada radi sa tim šta god misliš da treba. Ne teram te ni na šta, ne očekujem ništa. Glupo bi i bilo da je suprotno od toga. Ovako sam ti dala na znanje sve što sam mislila da nikada neću, a ti sada uzmi ili ostavi.
Šta god da sam uradila, dobro je. Nema kajanja. Šta god da bude, opet će biti dobro. Sve je bolje nego ova praznina, čitanje između redova i psihološkog rata bez pobednika. Nema straha. Ne osećam se ugroženom. Ni tebe nisam ugrozila. Nemaš me na dlanu, i ne držim te u šaci.
Ne zvoni mi izgovoreno u glavi kao eho. Gotovo, prošlo je. Tvoja mlaka reakcija me ne iznenađuje. Mene teško šta i može da iznenadi više. Što kaže Severina, ja sam se straha nauživala. Nemam čega da se bojim, ne parališem se.
A mogao si da uživaš u gozbi i izobilju. Neko drugi će, zasigurno. Jer ja sam ti ili pun sto ili prazna ostava. A ti si pokucao na ta vrata po još. Nema više. Što je bilo na stolu, to je. Nisi razmišljao na vreme o zalihama za crne dane.
Sažvaći ove reči i progutaj zalogaj. Nadam se da neće da ti zastane u grlu.
Izvori fotografija:i-am-ina.blogsport.com, capa.me
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
