Kada pričamo o pop artu, muška imena nam se nekako prirodno sama nameću. Roy Lichtenstein, Andy Warhol, Tom Wesselmann, i od samih početaka i ranih 60-ih, Pop Art je nemojmo se lagati, bio zamišljen kao boy’s club, i ponavaljao je i reinterpretirao drevni mit o umetniku geniju. Naravno, muškom. Nakon Drugog svetskog rata u posleratnom svetu došlo je do eksplozije kapitalističkog konzumerizma, i velike uloge medija u istom, i umetnici su u tom velikom viru proizvodnje i potrošnje počeli da traže i istražuju nove modele i metode mehaničke proizvodnje, u tehničkom smislu, dok su kao glavne teme prvenstveno uzimali ono čime su konstantno okruženi, ili bolje reći bombardovani. Konzumeristička dobra, i način života kao i ikone pop kulture. Povezan za neemotivnim, distanciranim pristupom stvaranju umetnosti, Pop Art je na neki način kodiran kao stereotipizirano muški.
S obzirom na “living gods” stavove i pozicije muških umetnika na umetničkoj sceni tog vremena, ozbiljno bavljenje umetnošću u ovo vreme za umetnice je jedino bilo moguće kroz ponavljanje onoga što radi muški deo ekipe i tako uspostavljanje kao “ozbiljne umetnice” ili alternativni načini i “kritiku” Pop arta izunutra. Ipak neretko, u mnogim slučajevima su te strategije obrni-okreni kritikovane kao igranje po pravilima pre nego njihovo izazivanje i možda baš i zbog toga, autorke su ipak u većoj meri ostale u senci svojih savremenika. Srećom, danas zahvaljujući boljem razumevanju njihove prakse i rada, umetnice Pop arta su bolje shvaćene i više prihvatane kao i njihov doprinos pravcu.
Marta Minujin
Ubrzo nakon što se iz Argentine preselila u Njujork, Minujin je postala bliska prijateljica sa Warholom sa kojim je kasnije i radila političko-ekonomski performas Paying off the Argentine Foreign Debt with Corn, “the Latin American Gold” (1985/2011). Kao i sam Warhol, i ona je istraživala konzumerističku kulturu ali njena umetnost je bila sasvim drugačija. Za razliku od Warholovih pedantnih, mas produciranih radova koji drže posmatrača na distanci, Marta je radila hepeninge, i stvarala eksperimentalna okruženja, brišući granicu između Pop arta i participatorne konceptualne umetnosti, i njen doprinos u tom polju je nemerljiv.
