Reče valjda, Luj XV. A šta je tačno mislio? Da li je utemeljio krilaticu egocentrizma, ili mu se javilo? Šta je on mislio, dvosmisleno je, a tačno je i jedno i drugo. Jer, svet je pun egocentrika koji ne razmišljaju dalje od svog kruga ego tripova, a kamoli dalje od sopstvenog života. A pun je i potopa. Ovaj naš je samo jedan u nizu. A sigurno ni onaj biblijski nije bio prvi.
Razlika između običnih egocentrika i egocentrika kraljevske veličine i uticaja, međutim, veoma je važna. Možda egocentrik sa kojim živimo ima veći uticaj na naše živce, nego egocentrik koji lupa kraljevske pečate, ali ovaj drugi se pita kada će se potapati čije podmornice. A pita se i kad nastane potop. Za vreme njega.
Šizofreni rascep bivše Jugoslavije svedoči o onom potopu koji se dogodio posle onoga, posle koga ide potop. Više nemamo takvu kraljevsku veličinu. Pa su svi ostali potopi usledili za vreme njih. Veličina veličine sopstvenog ega. A oni su svi odreda potapali naše podmornice.
U filozofskom smislu, kasno je da nas brine potop, kad su nam lađe odavno potonule.
U praktičnom smislu, brine nas kako ćemo isplivati.
U smislu društvene odgovornosti treba da nas brinu veličine koje se smenjuju jedna za drugom, a svaka lupa pečate po sudbinama naših podmornica.
U iracionalnom, paradoksalnom i suštinskom životnom smislu, kako je uopšte moguće potopiti potopljeno, pečatirati zapečaćene sudbine, potapati brodove sa kojih je odavno nestao sav dragocen teret, a rebra njihovih leševa sablasno se belasaju u mutnim dubinama?
Možda su te naše podmornice Skadar na Bojani, pa što danju sagradimo, to vile noću sruše. Traže krvnu žrtvu.
Pa majku im krvožednu, uvek traže nevinu žrtvu. Ili je devica, ili je dete, ili je potpuno nedužna, dobronamerna i poštena osoba. Ali mitska bića, vile, demoni i bogovi imaju svako pravo na krv nevinih i nedužnih. Njihova žeđ za krvlju vrlo je razumna. Oni se zadovolje po jednom žrtvom na dan koji je određen za prinošenje žrtve. Ne zahtevaju potoke krvi i potope. I ne moraju. Jer znaju da ćemo se sami postarati za to, izborom veličina zaduženih za svakovrsna potapanja. Javilo im se.
Međutim, nisu problem ni veličine. Nisu čak ni fenomen. One su pravilo sunovrata. Fenomen smo mi, graditelji potonulih brodova. Sve što stvorimo, unapred je propalo. Već je otpisano. Zaplenjeno. Uzaludno. Potopljeno. Zato što je sagrađeno na nadi. Zakucano nadom. Zamalterisano nadom. Nada je nikakav građevinski materijal. Naročito nada da će sutra biti bolje. Da će kraljevske veličine, veličine svog kraljevskog ega pametnije lupati pečate, na dokumentima koji će možda odobriti plovidbu. Možda baš nama.
E pa, neće biti bolje. Biće samo još potopa. Svih vrsta. Moraćemo da gradimo od nekog izglednijeg materijala. Ili ćemo uvek iznova gledati kako nam sve lađe tonu.
