Dame i hmm…neće moći ovako. Devojčice i… pa dobro, devojčice, Željko Joksimović, jedna od najvećih veličina u onome što u Srbiji nazivaju pop-muzikom, zamalo je stajao daleko od mene za dužinu ruke. Moje ruke. Da se ta dužina meri njegovom, bila bih mu bliže. Ali srećom izbegla sam da se izložim njegovoj harizmi tako neposredno i prepustila sam držanje mikrofona koleginici upola mlađoj od mene (i pola metra nižoj) koja je imala žarku želju da ga pogleda u oči (a i njega nije boleo vrat pri tome) te smo tako svi bili srećni.
Željko je bio srećan što je koncert u Paraćinu bio tako dobar, mada je malo patio što ga je metalna ograda udaljila od publike petnaestak metara i verovatno bi se silno čudio kad bi znao koliko su se priprosti Paraćinci čudili dok se ta ista ograda i velelepna bina montirala dva dana pre koncerta i to zbog njega, Željka.
Koncert je platila cementara “Holcim”, onako iz ćefa, na poklon građanima, neka malo vide raskoš. Šaputalo se o tome da bina košta 20,000 evra, a o Željkovom honoraru se ništa nije čulo, mada su ljudi nagađali. A i dok su nagađali, samo su ćutali i bledeli u sebi. Nastupali su i Ivan Ivanović i Dejan Petrović (sa trubačima) ali oni su stvarno super likovi, pa ne spadaju u ovu priču.
Posle skoro dvosatne besprekorne svirke, pevanja sa svim Paraćinskim maloletnicama i ostalim primercima ustalasane mase, tople komunikacije, posvećivanja pesama i svih ostalih fazona za sve pare i mi novinari (u press toru odmah ispod zvučnika) smo imali priliku da omirišemo zvezdanu prašinu.
Propusnica mi je visila oko vrata kao povodac i bogami sam osećala kao da me vodaju na kratkom lancu. Za svako cimanje i gnjavažu, sledilo je izvinjenje i objašnjenje: “Moramo tako zbog Željka”. Prvo su nas sklonili sa puta zvezdi okruženoj telohraniteljima. Neko je viknuo: “U jebote, Pink Flojd!” Onda su protutnjali telohranitelji. Pretpostavljam da je Željko bio u sredini, nisam ga videla (visoki momci ti telohranitelji, sigurno preko metar sedamdeset).
A onda je usledilo cimanje povodaca, sve uz toki-voki konverzaciju momaka u crnom, pa bubice u ušima na sve strane, pa sve nešto “sad, brzo brzo, ovuda“, očekivala sam helikoptere svaki čas, majke mi.
E onda smo čekali. Četiri kamere, tri, četiri foto aparata, isto toliko diktafona i mikrofona. Sprava po glavi novinara. Stojimo ispred kafića obezbeđenog ljudima u crnom, čekamo petnaest minuta. Ok, da se Željko osveži, nije lako pod reflektorima skoro dva sata raditi svoj posao. Čekamo pola sata. Dobro, možda je baš umoran. Četrdeset minuta. Da odspava malo? Ne mogu u kafić, da piškim, naručim kiselu i sednem, mislim, šetaju me od osam od kad sam došla po propusnicu, do… Uuu jebote, još malo pa ponoć! Posle sat vremena i jedne flašice mlake vode koju je organizator naručio čim smo počeli svi da negodujemo glasno, reših da dignem ruke. Alal ti kitica Željko, ali čak i da si stvarno zvezda k’o što tripuješ, ja sam danas već odradila duplu smenu. Jebe mi se da slušam tvoje fraze. O tvojoj muzici mislim sve najgore. Jedino zabavno kod tebe mi je što te moji drugari zovu Seljko. I sreća tvoja što ti onako narogušena nisam poturila mikrofon i pitala te: “Gde si to čuo da je kul da tretiraš novinare kao kučiće?” Eh, pas laje, vetar nosi… I jesam pokušala da nagovorim obezbeđenje da me pretrese. Mislim kad me neko jebe sat vremena, bar da me malo pipne.
Srećom, ima većih drkadžija od Željka – i viših, mada ovaj ne spada u potonje. E sada, dame i gospodo, nešto sasvim drugačije!
Marko Vidojković.
Prvo da razjasnimo. Volim ga k’o brata, a zovem ga sinko. On mene zove Baba, zato što nije babojebac. Šteta, inače bi ovaj tekst bio mnogo pikantniji. Drugari smo. Samo što je Mare drugar sa svima – sa svojim čitateljkama najpre, ako nisu ružne. I sa svim ostalim devojkama ako nisu ružne. A ako nisu čitateljke, postaće. Ako su ružne, imaju drugarice. Njegovi drugari su jednostavni momci lavljeg srca i ograničenog unutrašnjeg života, pa i ako su viši od njega sigurno nisu pisci. Mislim, ko je lud da mu pisac bude drugar? Čoveku su potrebni odani prijatelji, a piscu odane čitateljke i drugari psi čuvari.
Ali da znate da Mare misli da nije suština u jebanju i drogiranju. Majke mi, čula sam ga da to izgovara. Čula sam i još svašta, ali čuli ste i vi ako ste ga bilo gde gledali i slušali.
Mare se na svoj način priprema za promocije i gostovanja po televizijama i radio stanicama. A ta priprema ne uključuje pisanje koncepta i zahtevanje pitanja unapred. On sve iz glave i to onakve kakva mu je tog trenutka. A pre neku godinu mu je bila baš zajebana, kad je pravio promociju knjige savršenog naslova “Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”, u organizaciji Demokratske omladine u Paraćinu. Možda je zajeb bio u tome što su ga doveli u Fontanu, jedini pravi underground klub, gde dolaze svi pravi likovi kad ih tezga otera u PN. Tu je brate, sve domaćinski. Radža, gandža, mindža, mandža, sve!
“Dobrodoš’o sinko, ma nešto si mi poras’o, cmok cmok cmok, ‘de si baba, ljubi te mali Marko, cmok cmok cmok” , pa pokazivanje alata zanata (plaženje u fotoaparat), pa tri ture domaće rakije, odmah za početak. I to je sve što sam stigla da izbrojim. I nisam stigla da se zabrinem kako će on sad ovakav nešto da priča, valjda je njemu normalno da uvek takav priča. Posedasmo na scenu, ja kao vodim promociju, al’ vodim kurac, lepo vidim odmah. Stigosmo nekako do pauze, jebala nas pauza. Jer pauza služi da gost obnovi pripreme, a domaćin opet isprsi.
Udri Mare, jednom se živi, a i možda će nešto lepo da ti se desi odmah!
Gotova pauza, narod gleda, svi došli zato što ga gotive i očekuju šou. Bar jedno masno čitanje najsočnijih odlomaka. Dobro, pade jedno.
Ali Mare je lično junak tog romana i hoće da ljudi pitaju njega sve što hoće da znaju o junaku. ‘Ajde, pita jedan, pita drugi, treći. Pitam ja, jednom, dvaput, pet puta. Znači, prikupljam svo svoje iskustvo, strpljenje, neugasivu vedrinu i sposobnost za ćaskanje u nemogućim situacijama, umeće improvizacije i naklonost prema talentovanom gospodinu Vidojkoviću, ali šta? Kurac, naravno. Mare zapliće jezikom i vrti u krug neku političku priču, svako malo se glasno i sa rastućom ironijom divi i čudi kako mu je DS dao 200 evra da dođe ovde i da jede govna kako ‘oće.
Smori se publika. I na kraju, jedna lutka, živela mi neuvela, kaže: “Dobro, ja sam došla da kupim knjigu i ne mogu više da čekam, otići će mi bus. Jel’ mogu ja da kupim knjigu?”
Tu prodade Mare nekolike knjige, pokloni mi jednu (Hvala!) završi se ta nesreća od promocije bez incidenata. E posle smo išli na neke domaćinske sedeljke i prebijanje domaćim specijalitetima je nastavljeno, da se gost opusti. Kad sam sutradan ustanovila da se dovezao živ do Beograda (i zgutala pola knjige) skontala sam da on tako živi svakog dana, kao u cunamiju.
Ne znam sinko kako živiš sada i šta ti se dešava, nešto si mi uzdržan, biće da praviš kreativni zaokret, a ni detoksikacija ti ne bi bila suvišna. Ma bolje dve.
Mare, znam da se ne sećaš, al’ jeb’o si mi kevu (babu babinu) te noći. Valjda nisi navikao da ti vode promocije, pa si morao da kontriraš i da se čiftaš kao magare. A možda je za sve kriva onolika gostoljubivost. I ko zna kako bih prošla da nismo drugari. Ljubi te baba. Malog.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
