Odrastamo sa pitanjem ko smo, nastojeći još i da otkrijemo zašto smo. Da pronađemo smisao u brojenju svojih dana. Jer nam je potreban štit od smrti kojoj jurimo u susret. Oh, znamo da se nećemo odbraniti. Ali štit možemo da podignemo ispred lica i kažemo sebi da je vredelo.
A možda možemo i sve vreme da ga držimo podignutog i da uopšte ne vidimo ono čemu idemo u susret. Štit nam opterećuje ruku, ali je drži uposlenom.
Tako rade ljudi. Zatvaraju deci oči, da ne gledaju strašne stvari. Žmure, da ne vide. Kao da u mraku iza kapaka, ono što zamišljamo i od čega se plašimo nije gore od svake istine na svetlu dana. Na otvorenom.
Ali dođu dani kad se umorimo od smisla. Kad štit postane toliko glomazan, da nam preostaje izbor između dva strašna i besmislena načina: da ga održavamo, do poslednjeg daha, dok se ne sruči i spljošti nas, ili da ga odbacimo i izađemo na otvoreno. Na megdan. Bez štita. Bez smisla. Bez ičega.
Ponekad je to momenat u kome prvi put posle mnogo vremena osećamo kako nam je laknulo. Kako udišemo duboko i pluća nam ispunjava čista radost disanja. Kad je sav smisao koji smo se ikada mučili da izmislimo, u disanju vazduha. U vetru i suncu, mirisu mora, pevanju slavuja pred zoru…
Ali ako nam je štit lagan, savitljiv i prozračan, stvari su malo drugačije. Ah, ne trvrdim da imaju više smisla, ali smisao prestaje da bude imperativ. Kad se ne braniš od svesti o smrti, život je vrlo čudesan – nekako nema mnogo veze sa smislom. Sve ono što nam izmiče, sva praznina koju osećamo, jednako kao i monolitna težina svega što smo osvojili i nastojimo da sačuvamo, sva čežnja i sva izvesnost, sve je radost.
Izvesno je da ćemo izgubiti sve što imamo. Ali sa aspekta čežnje da razastremo svoje biće i pomilujemo svet, gubitak je sloboda.
Mnogi ljudi ne osećaju tu čežnju i za njih kažu da su prizemni. Ukorenjeni, usidreni, utemeljeni – monolitnost štita smislenog života ih ne opterećuje. Za nadzemne je malo drugačije. Oni moraju da se trude da se ukorene, da puste žilice i posegnu u stabilnost, da se ne bi razastrli već za života. Ali oni stalno čeznu. Njihova duša stalno iščekuje. Nikada ne prestaju da zagledaju u druge duše i da se raduju delićima prepoznavanja. Nikada ne odustaju od nastojanja da tim delićima umire nahrane svoju čežnju. Nikada ne gube svest o tome da žive puni praznine, koja možda nikada neće biti ispunjena, dokle god duša nastanjuje telo.
Ta se čežnja ogleda u potrazi za srodnom dušom. Za onom koja ne nosi samo delove prepoznavanja. Koja će prepoznati njih, kao što oni prepoznaju nju. Ponekad se sretnu. Ponekad dozvole sebi da poveruju da će sačuvati svoju srodnu dušu uz sebe i biti mirni do kraja. Ponekad shvate da je dovoljno saznanje da ih je neko prepoznao.
I da mogu da žmure u nebo i dišu sa osmehom. Jer su pomilovali svet.
