Reč “pornografija“ nastala je u Staroj Grčkoj spajanjem reči porno što znači prostitutka i reči grafis što znači pisati. Sklonost ka opsivanju sekusalnog čina je jako stara, a njen cilj je bio izazivanje seksualnog uzbuđenja. Rimski pesnik Katul je bio prvi pisac lascivne poezije, a i sam motiv ljubavi i strasti razvijao je na nov način. Generalno gledano, a imajući u vidu sve što se kasnije dešavalo, teško je govoriti o pornografskom stvaralštvu i literaturi, ukoliko se pornografiji poriče bilo kakva umetnička vrednost. Što se porno filmova tiče, prvi je snimljen 1908. godine (pre nešto više od 100 godina!) u Francuskoj, a istoričari filma tvrde da su u tadašnjim desetominutnim ostvarenjima i postavljeni klišei za filmove koji nose oznaku XXX. Prvi porno film koji je emitovan u bioskopskim salama bio je “Duboko grlo“ (Deep Throat), koji je zaradio prvi miliom dolara u prvih mesec dana prikazivanja. Distribuirao ga je Čak Trejons za samo 1200 dolara.
Pornografija ubrzo postaje unosan biznis, a “homemade“ fimovi su deo poslednjeg trenda. Za njegovu popularnost najzaslužnije su javne ličnosti, čiji su “intimni zapisi“, slučajno ili namerno dospeli u javnost. Pionirka nove mogućnosti za sjajnu zaradu, bila je olimpijska pobednica, reprezentativka SAD i uspešna klizačica, Tonja Harding (Tonya Harding). Postoje podaci da je svoj film prodavala za 25 dolara u enormnom broju kopija. Njenim stopama je krenula i Pamela Anderson sa fascinantnim zapisom sa svog svadbenog putovanja, a najveću medijsku prašinu podigao je “blokbaster“ Paris Hilton, pod nazivom “Jedna noć u Parizu“. Među najpoznatije umetničke filmove koji su bili na granci pornografije svakao spadaju “Kresni me“ i “Romansa X“, u kojima su uloge dobili i poznati glumci “neumetničkog“ žanra.
Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”
