Skoro sam nešto sređivala po kući. Umesto da odmaram, glumim domaćicu. Naišla sam na neku kutiju. Ne znam ni odakle se tu našla, ali kad sam je otvorila našla sam neke gluposti i neki mobilni telefon.
Znajući sebe morala da uključim telefon da vidim šta ima u njemu. Pretpostavila sam da ću sigurno naći nešto. Stavila sam telefon na punjač, sačekala malo i onda ga uključila.
Uključila sam telefon. Ulazim u slike, u klipove, nema ništa. Tu sam se smorila. A taman sam se ponadala da ću naći nešto. E onda se setim da proverim šta ima u porukama, sve prazno. Inbox, outbox, sent messages, sve prazno. E tek onda sam se smorila. Pomislila sam šta će onda ovaj telefon ovde i zašto nije bačen? I kako sam i dalje bila u porukama, ugledala sam folder “on”. Em što ne znam ko je on, niti o čemu se radi, nitii zašto poseban folder, pa čak mi je broj telefona nepoznat.
"Uvek si bila i zauvek ćeš ostati u mom srcu"
Vidim pun folder poruka, mnogo poruka. Krenem polako da čitam i onda mi sve bude jasno. Vratila sam se koju godinu nazad. Sad znam ko je on. Nisam mogla da verujem! Čitam poruke i suze mi idu. Smejem se i plačem. Vratila sam se u naše vreme, u vreme ljubavi. Tek dok sam čitala poruke, shvatila sam da posle njega je sve smešno.
“Ne, nemoj, molim te… ne bi sve ovo trajalo da nije posebno, zapamti. Ja verujem da će uskoro sve biti kako treba, i na mestu, i da će od tog trenutka biti toliko jako da niko i ništa neće moći da rasturi…”
S vremena na vreme setim ga se, ali kako je vreme prolazilo kao da sam zaboravila neke stvari, ali ove poruke su mi pomogle da se setim svega. Bila sam srećna. Tek sada vidim koliko smo se voleli. Bilo mi je čudno. Iskreno, jedno milion puta sam prešla preko poruka. Došlo mi je da mu prosledim koju poruku, ali ipak sam odlučila da ih sačuvam samo za sebe. Nije ni bitno, prošlo je sve, nema nas, ali ipak ove poruke mi znače, samo su one ostale.
“Ponekad u životu dođe trenutak kad shvatiš kako ti ništa izvan sebe ne može obezbediti trajnu radost. Voleo bih da ti budeš razlog zbog kojeg nikada neću doći u tu poziciju…”
Mislim da mi je sada jasno zašto sam sačuvala telefon, sakrila ga od same sebe da ga bukvalno nikada ne nađem. Ulepšalo mi je dan, sedim na fotelji, iščitavam poruke i ne verujem kakve su to poruke, pune ljubavi. Dobro se sećam da je uvek znao da me ukopa nekom porukom. Ne može da se opiše taj osećaj dok sam čitala poruke. Više ne mogu ni da se setim, ali ako sam se ovako osećala dok sam ih sada čitala, mogu da mislim kako mi je tad bilo.
“Ali pošto si ti plavuša treba to uprostiti, hteo sam da kažem – ništa ne traje večno osim naše ljubavi – budalo moja…”
Izvori fotografija: webzabava.com, flixnn.blogspot.com
Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.
