Kad se nešto odigra, susret, druženje, izlazak, drama ili uživanje, mi žene odmah posle događaja želimo da razmenimo utiske sa saučesnicima. Šaljemo poruke prijateljicama spontano i često dobijemo (ili pošaljemo) odgovor u stilu i ja sad baš o tome razmišljam.
Ali, kad izađemo sa nekim muškarcem, ili se kresnemo sa nekim novim, svoje utiske obično opet delimo sa prijateljicama. Zato što imamo potrebu da iznesemo utisak, zato što razmišljamo o onome što se desilo i zato što to ne možemo da podelimo sa njim, saučesnikom.
Ne znam zašto. To je za mene potpuni fenomen, sastavni deo muško ženskih igara i pravila o tome šta žena treba da radi, ili ne radi, da bi mu bila zanimljiva i privlačna i šta bismo mi volele da muškarac uradi, a on to nikad ne uradi, jer je muškarac. Čujem i vidim da to šljaka. A sigurna sam da su u pitanju potpune gluposti. Fenomenologija retardiranosti međupolnih odnosa, sasvim legitimna i odomaćena poput bubašvaba. Svi mrze bubašvabe, ali one su tu. Zgazimo ih ponekad, češće ih ignorišemo i osećamo se poput masovnog ubice kad rešimo da ih potrujemo.
Na sve strane svi izjavljuju – žene i muškarci – kako im je dosta igara, kako su umorni od gluposti, kako nigde nema prave osobe, prave spontanosti, kako ni sa kim ne možeš da budeš opušten i svoj i uvek moraš da vodiš računa da te ne shvate pogrešno ili da se pravdaš zbog nečeg što je neko utripovao, a nema veze sa istinom.
Eh. Gomila retardiranih gluposti, takođe.
Zašto ne može sve da bude jednostavno? Vape i žene i muškarci.
