Samo zato što nemamo petlje da pojednostavimo stvari. Nemamo ni pameti, ni hrabrosti, ni mudrosti, ni integriteta. Plašimo se da ćemo ogoliti sebe, da ćemo upropastiti sliku o sebi, razočarati onog drugog, a zapravo se plašimo da se suočimo sa sobom bez izvrdavanja. Za neposrednost, istinitost i jednostavnost, potrebno je da se dopre do suštine stvari, a suština je uvek jednostavna.
Upravo smo izašle iz nečijeg kreveta i smeškamo se, razmišljajući o doživljaju. Šta god morale da radimo posle toga – da vozimo, da se vratimo na posao, da operemo tonu sudova, da pomognemo deci oko domaćih zadataka, da pregledamo račune i smislimo šta ćemo sutra za ručak, mi ne prestajemo da razmišljamo o onome što smo doživele. To sumiranje utisaka koje obavljamo same sa sobom, jednako je važno, živo i odlučujuće, kao i događaj o kome razmišljamo. I pošaljemo mu poruku, o tome kako smo pod utiskom i kako je bilo divno. I ne dobijemo odgovor. Ili dobijemo smajli. I odmah nam je pokvaren utisak. Njemu nije bilo tako dobro kao nama. On uopšte i ne razmišlja o tome. Ko zna hoće li me uopšte ponovo pozvati.
Ah, ali možda smo potpuno u pravu. Nije mu bilo ništa posebno, uopšte ne razmišlja o tome i verovatno će nas pozvati, ali kad ga mi već obrišemo iz telefonskog imenika.
Dakle, problem nije u razmeni utisaka. U slanju poruke. U taktiziranju. Nego u utisku. Iako smo zajedno bili u priči, ko zna šta je on doživljavao, osećao i video? Da li bismo volele da nam je odmah rekao, čuj, ovo nije ispunilo moja očekivanja, verovatno se više nećemo videti?
Sledeći put kad zavapite zbog taktiziranja, igara, neiskrenosti i nedoslednosti, razmislite – da li ste spremne da čujete utiske koje ne želite da čujete?
