Paučinaste niti osećanja obavijaju naše unutrašnje biće. Živimo od danas do sutra, prekidajući te niti nespretnim rukama, ipak, rana koja se krije najsporije zarasta.
– Šta ti je?
– Nešto sam bezveze…
– Što, je l’ se nešto desilo?
– Ma ništa, nego onako, nevezano.
– Pa hoće to s vremena na vreme…
– Hoće.
Kako da ne!
Nema senke bez predmeta koji sunce zaklanja. Nema osećanja, nema ničeg, bez uzroka. Ponekad imamo osećaj da nam nisu sve puzle u slagalici na mestu, naizgled, sve je u redu, rutina svakodnevice broji svoje korake, a opet nije to to. Nedefinisani osećaj praznine lebdi u vazduhu, a ne znamo šta je, niti odakle dolazi. Gde god da krenemo prati nas osećaj da nam nešto fali, kao deo tela, ruka, na primer. Pripisujemo vremenu, stresu, svemu i svačemu i idemo dalje. Zašto lupati glavu tako trivijalnim stvarima kao što su naša osećanja, uspomene, gluposti? Sve je dobro, sve je super. Tek, razneži nas više nego što bi trebalo, neka pesma, neki miris, neka reč. Ali taj trenutak prođe i pre nego što ga postanemo svesni i nastavljamo. Razdražljiv komentar kad mu nije mesto, bezvoljnost i raniji odlazak kući sa žurke opravdavamo umorom. Nema razloga o tome razmišljati i ko danas za to ima vremena, realno? Preturanje po krevetu uz navodno gledanje televizije jeste posledica temperature, šta drugo? Sve dok ne postane fizički opipljiva praznina koja nas guši u trenutku kada se okrenemo da kažemo nešto u prazan prostor, shvatimo šta je.
Nedostajanje….
Nije ništa drugo. Osećanje gorko poput pelina, koje dolazi iznutra, iz duše. Eh, kad bi moglo bez nje…
Nažalost, život je mali kofer za sve stvari koje su nam drage
Možda smo izgubili nešto vredno, nešto drago. Možda nam nedostaje neko ili nešto. Neke uspomene, neka mesta, neki ljudi. Prijatelji, rođaci, ljubavnici. Mladost, radost, bezbrižnost. Nečeg više nema, neko više nije tu. A vreme nema lek koji će ga dovesti i ublažiti nam muke. Koliko god želeli promene, trčali im u susret, radovali im se, ne možemo sve poneti sa sobom, ne možemo sve i svakog imati zauvek. Nažalost, život je mali kofer za sve stvari koje su nam drage. Ruke su male da u njih stanu svi koje volimo. Sećanje je kratko da uspomene večno traju.
Osećaj je turoban, mučan, sveobuhvatan. U trenutku kad ga postanemo svesni, zavlači se u svaku poru naše kože, u svaki atom našeg bića, u svaku misao našeg svesnog. Vezuje nam ruke i drži nas okovane u svoje lance dok ga ne prihvatimo, uvažimo i zadovoljimo, ukoliko je to ikako moguće. A najčešće nije.
Materijalni svet postaje proziran i topi se ispred nas, sve ono čemu smo stremili, čemu smo se radovali, čemu smo bezglavo trčali, saplićući se o sopstvene noge, nestaje. Bledi, rastvara se i poput magle gubi se sa zorom. Zašto, šta nam to treba? Lakat u rebra, to nam treba! Neko da nas mune kad vidimo nekog sa otvorenim šlicem, da nam namesti kapuljaču kad se izvrne, da nam da vetar u jedra ili ih više nemamo? Neko ko će tišinom da ispuni sve prazne prostore, samo svojim prisustvom, samo svojim dahom. Nešto što nas je vodilo, što nas je nosilo, što nas i sad vodi. Osmesi, radosti, glupa pitanja. Onaj neopipljivi deo života između moje i tvoje strane kišobrana. Prijateljstvo vezano uspomenama, odrastanjem, trajanjem. Mladost, slučajni susreti, iskreni zagrljaji, kristalne suze. Reči bez broja i broj bez lica. Glupi broj telefona, glupi Facebook, glupi Skype i Viber. Ne mogu se žive reči preneti, pravi pogledi, utehe, tepanja, ma nema tih tehnologija!
Ne, više nije to to. Sat ne staje, zemlja se vrti. Spoznaja osećanja stvara mrak u kome samo određena lica svetle. Ništa više nije kao pre, sve je lepše, sve je bolje, sve je novo, a čeznemo za starim i već izlizanim vremenima. Čeznemo za licima na već požutelim slikama, maštamo za već bačenim cipelama. U novim cipelama, nema nazad. Odrasta se, rastaje se, menja se ciklus života i prolazi jedan krug pakla. Nema te reči koja to može opisati, a ipak, mnogi su probali. A i šta bi to nedostajanje najbolje opisalo? Samo brzi treptaj oka i pogled u pod da se ne vidi kada biser padne na trepavice.
Maja Marković, zaljubljena u književnost i ljude. U krizi briljira, pravi utešitelj. Pasivni optimista i kraljica drame u isto vreme. Slobodno vreme posvećuje knjigama i prijateljima. Zato ga i nema mnogo.
