Mada, svaki dan je novi dan. I ja, jbg, svaki dočekam. Ali svaki. Sad ozbiljno razmišljam da pocepam onaj spisak novogodišnjih odluka i da donesem internu rezoluciju o proslavljanju dočeka svakog novog dana. Šteta što mrzim petarde, mogla bih da zviznem jednu svake noći u ponoć, pa nek laju kere Jakobsfeldske. Salaš u malom ritu, sećate se? Mali Slavko Štimec? Ne? Dobro, nema veze, ni meni nije bolje od tog prisećanja.
Sećam se još i kako sam jedva čekala da se završi 2014. grozna je bila, ali jeziva! Sa onom poplavom, pu, pu daleko bilo, mada možda to ne bi trebalo govoriti, jer izgleda te grozne stvari dobro čuju naše pljuvanje protiv uroka, pa odu i dešavaju se nekim drugim sirotim ljudima, kojima je ova nova možda donela povlačenje vode i povratak struje, kao i buđenje prvobitnog straha od gnevnih bogova prirode – ja ga još osećam u kostima, bogami. Nisam imala ništa protiv 2015. a želela bih da uspostavim odnose aktivne miroljubive koegzistencije i sa ovom šesnaestom, mislim, trudim se, sve u šesn’es’.
