Koliko god je težak vaš pad i bolan slom, kada ga preživite, odbolujete, kad se sastavite i iscelite – vraćate se sebi, jači nego ranije. Uvek. Težina i dubina povrede se ne računaju, računa se samo to što ste se iscelili, računa se samo povratak sebi, ljubav prema sebi koja se produbila, strast prema životu koja se razgorela u postojanu vatru.
Setite se toga sledeći put kad pomislite da nemate kud, da ste zaglavljeni, da ne postoji alternativa. Kad izgubite volju, energiju i radost, kad izgubite perspektivu i kad ne možete da sagledate širi kontekst, kad ste zarobljeni u svom umu, kad vas ranjavaju osećanja i kad patite, telesno, emotivno i duševno.
Setite se toga kad otupite. Kad se osećate ne kao da ste prazni, nego kao da ste puni magle i dima. Kad nema ni jedne jasne misli, ni jednog snažnog osećanja, kad je sve zatupljeno i zamagljeno, kao da ste dobili injekciju sedativa pravo u mozak, kad pomišljate da bi bilo toliko lakše prosto leći i odustati.
Setite se toga kad poželite da se sve završi, a ako to znači smrt, nek’ ide život.
Sve što vam se dešava, sarađuje sa nečim u vama. Služi se vašim sadržajima, kroji vaš materijal. Cepa zavese vaših zabluda, koje traže da budu razderane, pretura po vašem podrumu iz koga treba izbaciti gomilu sentimentalne starudije i isprazniti kutije opterećujućih i uslovljavajućih uverenja. Diže prašinu na vašem tavanu, kome treba jedan dobar tajfun, da je oduva – ako usput odleti i krov, još bolje. Šutira vaše srce, kome je iz nekog razloga potrebno da bude tretirano kao lopta, da bi testiralo svoju elastičnost, da bi iz njega poispadali kamenčići tvrdih osećanja, da biste se možda na kraju setili da ste fluidni i da niko ne mora da vas lansira šutom, da biste poleteli.
