Ustajem polako, pazeći da te ne probudim, nema potrebe, već smo se oprostili. Nema potrebe za još jednim, dugim i mučnim ćutanjem… Nemoj otvoriti oči, jer znaš, ako nam se pogledi još jednom sretnu bol će postati još veća, a znamo oboje da je ima previše, još jedna doza bi nas pretvorila u prah. Posmatram tvoje usnulo lice i pitam se šta li se zbiva u tvojim snovima?
Znam da ću ja sanjati još dugo nakon ovoga nas, prethodnu noć i znam da ću se još dugo nerado buditi, jer se snovi, bar ovi moji, neće ostvariti. Tiho otvaram vrata i trudeći se da se ne osvrćem, svu svoju snagu skupljam i zatvaram ih.
Odlazim, tiho, dok ljudi još spavaju, udišem topao vazduh proleća i brzim koracima krećem ka autobuskoj stanici.
Stižem prerano: “Krećemo tek za pola sata”, kaže mi ljubazni čikica kraj autobusa… Osvrćem se oko sebe tražeći mesto gde bih mogla da sednem i u miru uživam u cigareti. I dalje gajim nadu da će me ona smiriti, iako znam da neće.
Primećujem da je obližnja pekara otvorena, toplota i mirisi svežeg peciva koji dopiru iznutra, mame me i prizivaju, donosim zaključak da bi mi doručak prijao. Kupujem vruću kiflu sa sirom i jogurt i smeštam se u baštu ispred pekare.
Prisećam se našeg susreta, tvog osmeha, prvi osmeh i spontani razgovor, tako je sve počelo. Znala sam kada sam te upoznala da će se nešto promeniti u mom životu zbog tebe, nisam bila sigurna šta, ali sam te zavolela, ludo i detinjasto. Ponekad smo se ponašali poput dece, držeći se za ruke trčali po ulicama grada po najvećem pljusku i onda se onako mokri dugo ljubili u ulazu neke zgrade u koju bismo se sklonili.
Dočekivao si me poljupcima i korpicom jagoda koje si krao iz komšijine bašte. Vreme s tobom nije postojalo, sati su prolazili kao sekunde i sve nam je bilo premalo. A onda smo pukli, pukli smo onog trenutka kad sam ti rekla da moram da odem.
Znao si da ću reći nešto ružno, menjao si temu, odlagao taj trenutak, ali morala sam, nije bilo drugog izbora. Znali smo oboje da je gotovo, znali smo i da se neću vratiti, da će proći godine kad se budemo opet videli, znali smo da je kraj.
I onda smo prećutno, odlučili da jedno drugom damo ono zadnje što smo mogli u tom trenutku. Dali smo jedno drugom sebe, voleli se kao da nije kraj, kao da ćemo srećni dočekati naredno jutro. Tako smo se i oprostili, bez reči.
Ne čekaj me na starom mestu, neću doći.
Znala sam šta bi mi rekao, a ti si znao šta bih ti odgovorila. Ne čekaj me, jer možda nikada neću doći, a možda se jednog dana opet sretnemo i osmehnemo jedno drugom u sećanje na prošle dane.
Nadaću se još dugo nekom čudu, nadam se da će mi vreme pomoći da ne izgubim u borbi sa samom sobom. I samo hoću da znaš da nikad neću zaboraviti ono naše i kada dođe nešto novo, zrelije i kada me ljubav ponovo ponese, čuvaću te kao toplu uspomenu negde u skrivenom kutku svog srca.
Jovana Sotirov je večiti sanjar, komplikovana dvadesetogodišnjakinja koja i dalje želi da vrati vreme i ponovo proživi detinjstvo jer smatra da je mnogo toga u njemu propustila. Voli priče sa srećnim krajem jer u njih još veruje i tvrdi da samo oni koji otkriju ljubav u sebi, znaju razlog svog postojanja.
