Kao da smo danima koračali. Tvoji koraci bili su dugi, spori, kao da ih nešto vuče nazad. Vukli su se sporije nego ti i ja. Moji su bili sitni, isprekidani, možda čak i pomalo nervozni. Držao si mi ruku tako čvrsto… kao nikada pre. Nisam mogla da te pogledam, da vidim to tvoje lice, tvoje zabrinute oči i naborano čelo. Htela sam da pobegnem, iskreno sam to želela. Trudila sam se bar u mislima da odlutam negde daleko, gde me tvoj pogled neće proganjati, ali onda, čim bi moja ruka počela da klizi iz tvoje, ti bi je tako jako stegnuo da bih se vratila u trenutak odakle sam bežala. Ne znam kako smo došli dovde. Nekada su nam koraci bili tako usklađeni, veseli i bezbrižni, a sada… tako nesrećni i strani. I taj tvoj pogled…
U njemu više nije bila sreća ili žudnja, kao nekada. Sad je u njemu bio strah. Ne znam zbog čega strah, znao si da će i to morati jednog dana da se desi. I već neko vreme znali smo oboje da nam je preostalo još samo nekoliko zajedničkih koraka. Bilo je vreme da ja skrenem na jednu stranu, ti na drugu, da se naši koraci raziđu i krenu ne samo u suprotnim smerovima već u potpuno suprotnim pravcima, daleko jedni od drugih i onoga što smo nekada bili.
A bili smo tako srećni. Bila sam ubeđena da si ti za mene, da sam ja za tebe, da ćeš biti moj večni par. Radovala sam se svakom našem susretu, strepela pred svaki kao da je prvi. Ti si za mene bio neverovatan, neshvatljiv, nekako nedodirljiv. Više sam te volela iz daljine, više sam volela priču o tebi, samu zamisao koja se krila u mojoj glavi, nego tebe u stvarnosti. Možda je baš to moje detinjasto maštanje i uništilo sve.
Ne bih bila iskrena kada bih rekla da mi nije bilo lepo sa tobom – jeste, bilo je. Volela sam iskreno svaku tvoju reč, svaki tvoj dodir, svaki poljubac, svaki pogled, pa i svako ćutanje. Tvoje priče o sportu kojima nije bilo kraja, tajne koje niko nije smeo da zna, izlaske zbog kojih sam uvek kasnila kući po najmanje sat-dva. Volela sam da te gledam kako se mrštiš kada želiš da mi kažeš šta osećaš, a ne smeš. I onaj trenutak kada mi kažeš da me voliš, a ja te poljubim ili zagrlim. Sve sam to volela.
Bili smo tako srećni. Bila sam ubeđena da si ti za mene, da sam ja za tebe, da ćeš biti moj večni par
Ipak, ne znam šta se desilo, ali sada mi to više nije zanimljivo, više ne volim ni miris tvoje kože, sada mi smeta! Smetaš mi ti, i tvoje priče, i tvoje društvo, sad mi i tvoji poljupci smetaju! I dok sam u sebi nabrajala šta mi još sve smeta, davala sebi validne argumente zbog čega sam u pravu, zbog čega ovog puta stvarno treba da ti kažem da je kraj, ti si se okrenuo prema meni. Naterao si me da se suočim sa svime od čega sam bežala. Nisi morao ni da kažeš, znala sam šta ti se mota po glavi. Uputio si mi dug iskren pogled, a ja… ja sam samo pognula glavu. Nisam mogla ništa da ti kažem, ništa što ti već nisi znao. Nasmejao si se i samo me zagrlio. Nastavili smo da hodamo i, kao nekad, otpratio si me do zgrade. Setila sam se našeg prvog izlaska, prvog poljupca, prvog puta kada si došao kod mene… Opet si me zagrlio, zatim poljubio. Uputio si mi još jedan dugi pogled. Ovog puta nisam mogla da se pomerim. Nasmejao si se i samo rekao: “Nadam se da ću jednog dana uspeti da nađem nekoga kao što si ti.” I otišao.
M. Z.
