Poslednji harlekin

Bilo je mračno u njegovoj sobi. Sa poda su na njegov deo kreveta žuto bacala dva mala svetla.

Išao je starim asfaltnim putem, koračao polako. Bilo je hladno, ali nije mu smetalo. Takav osećaj bi mu sa lica na vazduh koji je disao izvlačio osmeh. Sa obe strane puta su visoko stajale nove bandere, od sivog betona. Nisu sva svetla bila upaljena i neki prozori su se zatvarali na okolnim kućama. Nije ni mislio da je to zbog njega, napolju je već zaista hladno. Isti onaj osećaj koji bi imao na početku proleća i svakog leta, da sprema se nešto veliko, za nekoga. Taj blagi osećaj buđenja i želje da širom otvori svoje prozore. Skrenuo je jednom manjom ulicom, sa mnogo manje asfalta, udesno, i nastavio uz malu uzbrdicu do sledeće raskrsnice. I nije to zapravo bila raskrsnica, jer video je samo jedan put i njime nastavio. Ubrzo je stajao ispred stare metalne kapije i činilo mu se da je tamnozelena, sa komadićima farbe koji su još uvek otpadali. Nije bio siguran koje je boje, jer nikada je nije video u izlasku Sunca. Samo jedan prozor je bio blago žut, kao ona svetla, sa roletnama sa unutrašnje strane. I on je tako stajao, a prozor je i dalje bio jednako, blago žut.

– Kako bih Vam ga opisao, mlada gospođo? Već sam ga opisivao, znam, ali… Kao harlekin. Harlekin ljubavi. Pratio ih je, davao im svoja srca, i znao je da odlaze, ali nije mu bilo žao. Pa on je harlekin, on za to živi! Sa licem, kada otvori oči, sa srcima, tamnocrvenim. Gleda u vas, njegovim osmehom. Vodi ih pogledom i zatim ih dodirne.

Februar je. Po tihoj belini vazduha, činilo mu se da je trinaesti. Ili možda četrnaesti. Uzeo je čiodu sa svog crnog šešira i svoje srce ostavio na njenim vratima. Pokucao je i u odjecima drveta se čulo uzbuđenje i strah nadanja. Otvorila je vrata. Šapnuo joj je glasno – ljubavi moja – ali ona ga nije čula. Zatvorila je vrata, a on je nestajao u hladnom vazduhu. Činilo mu se, dok je tako odlazio, da u rukama drži srce, duboko tamnocrveno. Stavlja ga na svoj mali sto, osvetljen jednom malom, prigušenom lampom. Spustila ga je nežno, i kao da želi sa njim da progovori. Kao da mu govori, da li je čuje…

Tamnocrveno, skoro braon...

– Vidiš me?

– Da. Skini tu masku sa lica. Jesu li to… Srca? Izgledaš tako glupo…

Nasmejala se.

– I daj mi taj šešir. I štap.

– Hladno je.

– Nije. Savršeno je, veličanstveno, neverovatno i magično! Februar je! Kome može biti hladno na današnji dan?

Ostala srca, sa njegovog odela, polako blede i ono ostaje sivkasto belo. Belo kao pierrot.

– I šta da radim sada?

– Ne znam. Izbledi. Ili pronađi drugu ulogu.

– Ali… Ja sam ovde zbog tebe.

– Ne više. To je najbolji deo svega ovoga, to je suština, zar ne? Menjamo svoje kostime. Menjamo svoje uloge.

– A šta će biti sa tobom?

Dodirnula je njegov šešir na vrhu njene duge kose, i kratko lupila štapom o asfalt.

– Imam važnija posla. Da naplatim usluge. Sanjam nove ljude…

Ustao je sa klupe u svom, recimo, novom odelu. Izvadio je, i začudio se otkud ona tu, desnu ruku iz džepa, i na zemlju je ispao skoro providan, žuti papirić. Podigao ga je i otvorio. Nasmejao se.

Uđi i nemoj ništa da dodiruješ. Ako te neko stvorenje zamoli za uslugu, učini mu. Videćeš i mesece godine, kako sede oko logorske vatre i razmenjuju priče. Svi su tako posebni. Ako si dovoljno fin, moći ćeš da ubereš sveže jagode sa decembarskog mraza. Zapamti svoje ime. Ne gubi nadu – za čim tragaš, biće pronađeno. Veruj duhovima. Veruj onima kojima si pomogao da će ti pomoći. Veruj snovima. Veruj svom srcu i veruj u svoju priču.

Ušao je u obližnji kafe i naručio piće. Devojka koja je, činilo mu se, tu radila, u prolazu je slučajno iz visoke čaše prosula na njegov rukav malo crvenog vina. Nije ni primetio da je fleka koja je ostala na njegovom rukavu bila u obliku malog, savršenog srca. Naspram njega je sela devojčica, duge riđe kose i rumenih obraza. Šare na njenoj kapi, kao ni fleku na svom odelu, nije primećivao. Malo se uspravila i njene usne su progovorile.

– Da li si to zaista ti?

– Ne znam. Valjda to zavisi od toga koga tražiš…

– Ti si. Znam da si ti.

Glas joj je bio savršeno februarsko jutro, a on je pažljivo…

– Slušaj me! Nadam se da ćeš jednoga dana učiniti da san traje. Vidiš je kada sklopiš oči, zaspiš, ali nikada da je dodirneš i sačuvaš. Možda ćeš jednoga dana razumeti zašto sve što dodirneš sigurno umire. Ali, slušaj i ovo i nemoj nikada da zaboraviš – ljubav je tvoja umetnost.

I dalje je bilo mračno u njegovoj sobi. Usamljena žuta svetla su treperila i polako se gasila. Zapitao se da li su znala ta svetla koja obasjavaju njegovu stranu kreveta, zašto trepere? Da li se gase zbog života, ili harlekinove smrti?